У новој култури, која све више преузима примат, електронским новцем који је замијенио новац од папира, плаћаћемо електронске књиге које су замијениле књиге од папира.

Посљедњих неколико година, нарочито због све веће и шире употребе компјутера и Интернета широм цијелог свијета, често се постављају питања о будућности књиге, пита се хоће ли књига "преживјети" Интернет, да ли је форма класичног књижевног текста већ превазиђена и тако даље.
Иако су ставови и становишта оних који сматрају да ће књига, овако или онако, и даље бити оно што је већ најмање два вијека у савременој цивилизацији, нове технологије генеришу нове чињенице, које веома изражено доводе у питање те ставове и становишта "библиоцентрика".
Другим ријечима, све је једноставније доказати, штавише – показати, да књига губи тај њен препознатљиви, наизглед недодирљив, примат, отприлике у истој мјери у којој дигитализација културе напредује силовито, мијењајући све обрасце и облике, како у култури, тако и у свим другим пољима човјековог постојања.

Нестанак књиге

Књига, дакле, нестаје, баш као што нестаје и новац, ма колико то изгледало "нереално".
Како би то што је реално изгледало мање нереално, треба се само сјетити да је књига већ једном у историји нестала: говоримо, наравно, о ранијем облику књиге, о рукописној књизи.
Када се, у XV вијеку, појавио Гутенбергов покретни штампарски строј, то је за културу (рукописне) књиге имало отприлике исте посљедице какве је појава летећег чунка имала за дотадашњи начин производње, за занате какви су кројачки, вунопределачки, ткачки и сл.
Наравно, књига неће нестати одједном. Опет, она већ нестаје, на разне начине, и сасвим евидентно.

Погледајмо неколико примјера у овом контексту. Рецимо, облик књиге већ нестаје из школа, тако што се наставнички "дневник" замјењује електронским дневником.
Нова школа, која се, такође, постепено појављује, објављујући застарелост старе школе са скамијама, строгим учитељима и зеленим таблама, базира се на информатизацији, на лап-топовима, на презентацијама које су обављене у "power point-у", коначно на релаксацији прије него на репресији.
Када је у питању државна управа, концепт "електронске владе" такође је занимљив, јер показује на потпуно очевидан начин да облик књиге нестаје и када су у питање сједнице влада или парламената, тако исто и када су у питању државне архиве, документације института или министарстава, општинске администрације и сл.
Када се размишља о овој теми – било да је у питању становиште за или против, било да се сматра да књига остаје, било да се сматра да књига нестаје – указује се на осигурану будућност књиге у облику онога што се назива и електронска књига.
Међутим, у вези са тим се може рећи и то да је у питању "оптичка варка": јер, електронска књига је, у најбољем случају, таман онолико књига колико и није књига. Електронска књига се од штампане књиге разликује најмање онолико колико се штампана књига разликовала ( и разликује) од рукописне књиге – која је нестала.
Када се – и у овој анализи – говори о нестајању књиге, мисли се, дакле, на нестајање књиге какву знамо – са корицама, штампаним страницама, графикама и илустрацијама, и са фиксираном формом и садржајем.
У том смислу би био исто индикативан и новембарски број часописа "Newsweek", из 2007. године, који је за тему броја имао исту тему, и објављује је под насловом "Књиге нису мртве", великим словима, но додајући одмах затим, словима мањег формата "Оне само постају дигиталне".
Наравно, поента је у оном "само", односно, у питању: да ли је електронска књига књига, баш као и да ли је електронски новац – новац?

Хипермедијска књига

Но, промјена није само у форми и формату књиге. Мијења се и садржај књиге, начин како ће се читати такође. Баш као и неки други медији, и књига постаје интерактивна, и њен садржај није – као код књиге какву знамо – фиксиран, односно, непромјенљив.
Књига будућности имаће различит садржај, од читаоца до читаоца, а то је велика новина, омогућена практично и виртуелном природом те "књиге", која се складишти дигитално.
На примјер, роман "Рат и мир". Толстојево штиво имаће можда онолико верзија колико буде читалаца. У култури која је добила нову форму, коју су одредиле информатичке технологије, читање постаје и дословно "стваралачки чин", на начин и у мјери како то нису ни могли помислити савремени теоретичари књижевности.
Промјене у садржини или "унутрашњости" књиге имају везе и са трансформацијом текста у хипертекст, као и са трансформацијом медијске у хипермедијске структуре.
За читаоце будућности – за данашње малишане – књига је форма одвећ оскудна, једнодимензионална, па и монотона. Књига је, наиме, конструисана тако да, заправо, ангажује тек чулу вида, док остала чула остају изолована. Читање је засновано на чулу вида, док остала чула ту нијесу потребна. Веза између чула вида и чула додира (које је такође укључено) не постоји, сем на спољашњи начин, веза ока и тактилности није "доживљајна", већ само уско функционална.
У информатичком друштву нема мјеста за старе, неинформатичке структуре, медије или концепте. То важи и када је у питању "аналогна" књига.
Библиотеке у цијелом свијету постају дигиталне, а то значи да, у перспективи, и библиотеке постају сувишне баш као и књиге од папира. Књиге се све више, и закономјерно, продају електронским путем, што указује на то да и књижаре, какве знамо, у информатичкој перспективи постају превазиђене.
Кохерентно је упоредити однос између два средства масовне комуникације: пејџера и мобилног телефона. Већ смо и заборавили да смо, колико прије неколико година, сви имали или хтјели да имамо пејџер. Пејџер је био сензација када се појавио у продаји, намијењен свакодневној употреби. А данас? Прво, више се и не сјећамо тог средства масовне комуникације.
Друго, јасно се види да је пејџер, просто, постао непотребан, с обзиром да су мобилни телефони преузели његову функцију. Слично је, дакле, и када је у питању однос између књиге и електронске књиге.