|
петак, 28 мај 2010 22:00 |
 Након пријаве потекле из херцегновске градске Књижаре Со, по којој су Н.Н. лица начинила непочинство над бистом Сима Матавуља (тако што је лик српског писца и некадашњег овдашњег професора окренут за 180 степени), биста је враћена.
Књижари Со и медијима остало је непознато ко је конкретно поново за 180 степени заротирао бронзану бисту, рад из 1960. Воја Станића, али је најважније да Симо Матавуљ поново гледа Херцегновљане када силазе низ једно од знатнијих градских степеништа. Хвала свима који су на било који начин учествовали у сретању пажње да се са писцима не поиграва ниским пошалицама.
Писац и књижар, актуелни добитник Октобарске награде Града Херцег-Новог, Никола Маловић, за Новитаде Књижаре Со (www.knjizaraso.com) каже:
„Сада је све по поретку. Вратили смо српског писца.“
G.B.
|
|
петак, 28 мај 2010 01:11 |
Radio Herceg-Novi, emisija Svijet kulture, 17.00 č, rubrika: Preporuke za čitanje naredne sedmice
Knjižara So, 28. V 2010.
Na samom početku rubrike: Preporuke za čitanje naredne sedmice, koju tradicionalno uređujemo već 6 godina sa hercegnovskom gradskom Knjižarom So, kažimo ovo:
Da je iza dogovora s roditeljima, 30-godišnji, fakultetski obrazovani Novljanin, unuk jednokratnog profesora Hercegnovske gimnazije, ponudio brojne antikvarne knjige gradskom tržiptu na uvid.
Knjižarski slogan od ove setemane, glasi:
Nemojte da vam knjige skupljaju prašinu. Knjige su novac. Stavite ih na uvid Knjižari So.
*
Knjižarski tim hercegnovske gradske Knjižare So prijavio je prekjuče policiji da je nepoznato lice načinilo nepočinstvo nad bistom Sima Matavulja, na pjaceti Sima Matavulja, tako što je lik srpskog pisca i nekadanjeg ovdašnjeg profesora – okrenulo za 180 stepeni, naopačke.
Pisac i knjižar, aktuelni dobitnik najveće nagrade Grada Herceg-Novog je izjavio na sajtu Knjižare So, www.knjizaraso.com:
„Zaista ne isključujem mogućnost po kojoj nije bilo nikakvog N.N. počinioca, nego je Simo Matavulj sam okrenuo glavu. U moći je to velikana u bronzi, da gestovima i danas rječito govore. Pod hitno da se uredi pjaceta Sima Matavulja.“
...
Kako je rečeno, pratićemo sve što se dešava sa bistom Sima Matavulja na sajtu hercegnovske gradske Knjižare So, na www.knjizaraso.com. ...
*
Slijede preporuke za čitanje naredne sedmice.
U emisiji poklanjamo knjigu Manastir Savina, autorke Dušanke Sijerković-Moškov. Riječ je o knjizi od vrste koja bi trebalo da se nađe u biblioteci svih nekad i sad školovanih Novljana, jer tretira duh, i fotografijama u boji predstavlja i prepričava nam ono sto može biti svakog dana gledamo u prolazu a ne stižemo da vidimo.
Knjigu Manastir Savina, autorke Dušanke Sijerković-Moškov, poklanjamo na kraju.
Do tog nas deboto trenutkane dijeli mnogo.
Slijede preporuke za čitanje potekle kao i uvijek na oficijelnom radiju Herceg-Novi, preporuke za čitanje naredne sedmice.
Poslušajmo...
*
Budući je trudnoća jedno uznemirujuće, čarobno i krajnje osjetljivo drugo stanje, priručnik Saveti najbolje prijateljice kroz trudnoću svojim nekonvencionalnim pristupom ovoj temi, naprosto ohrabruje. Autor Viki Ajovin, u prijateljskom razgovoru punom praktičnih trikova i urnebesnih komentara, savjetuje trudnice o svemu što ih očekuje na 9 mjeseci dugom putu, a što im neće reći ni majka ni doktor. Izdavač je Čarobna knjiga.
Poslije očeve smrti Kler je primorana da se uda kako bi sačuvala porodično nasljedstvo. Mašta o nježnom, plemenitom pjesniku, ali je staratelji udaju za robusnog, neotesanog viteza sa nadimkom Pakleni gonič. U romanu Opasnaželja saznajemo da li će neustrašivi vitez ukrotiti svojeglavu gospu odlučnu u namjeri da ga uklopi u svoj ideal viteštva i kakva ih još burna sudbina čeka. Autor djela je Amanda Kvik. Izdavač je Alnari.
Kama sutra – za ljubavnike 21.veka knjiga je koja nastoji da zadovolji znatiželju o jednoj od najdubljih sfera našeg postojanja – ljudskoj polnosti. Najpoznatiji svjetski seksolog En Harper prilagodila je današnjici svevremensko remek-djelo erotske književnosti, i u zanosnoj mješavini spojila egzotična čulna iskustva sa raskošnim fotografijama i savremenim seksualnim savjetima. Izdavač je Mladinska knjiga.
Zašto muškarci vole seks, a žene traže ljubav uzbudljiva je knjiga u kojoj čitamo kako funkcioniše ljudski mozak kada je riječ o izboru partnera. Zašto su nastali seks, ljubav i romansa, gdje se u mozgu nalazi zona ljubavi, i šta uraditi sa svim tim, pitanja su koja se postavljaju hiljadama godina. Prepoznatljivim, neodoljivo duhovitim stilom autori Alan i Barbara Piz istražuju šta to muškarci i žene žele od seksualnih veza, dajući praktične savjete kako da se do toga i dođe. Izdavač je Mono i Manjana.
Knjiga Obična ljubavna pesma antologija je YU Rock ljubavne poezije. Pred čitaocima je izbor od bezmalo 200 pjesama uz čije su se stihove generacije voljele, radovale i tugovale. Na stranicama knjige su udruženi u ljubavi Azra, Van Gog, Riblja čorba, Idoli, Dado Topić, Kemal Monteno, Đorđe Balašević, Dragan Stojnić, Josipa Lisac, Arsen Dedić i mnogi drugi. Izdavač je Mono i Manjana.
|
|
четвртак, 27 мај 2010 20:46 |
Писац и херцегновски књижар Никола Маловић пријавио је јуче херцегновској полицији
да је Н.Н. лице учинило непочинство над бистом српског писца Сима Матавуља тако што ју је окренуло за 180 степени, наопако.
Бронзана биста некадашњег херцегновског професора Сима Матавуља (1960) рад је академског вајара и сликара Војислава Воја Станића. Налази се на истоименој пјацети, неколико десетина степеника изнад главног херцегновског градског трга, у својеврсном паркићу. У тренутно неуреденом паркићу налази се гомила грања, пуне двије године (!), и нешто смећа.
Никола Маловић на све каже: "Заиста не искључујем могућност по којој није било никаквог Н.Н. починиоца, него је Симо Матавуљ сам окренуо главу. У моћи је то великана у бронзи, да гестовима и данас рјечито говоре: Под хитно да се среди пјацета Сима Матавуља.
|
|
среда, 26 мај 2010 19:45 |
Не смемо зарад виртуелног „лидерског” статуса чинити ствари од којих дугорочно можемо имати више штете него користи
Није добро и није демократски када власт скрива истину од народа. Али је апсолутна катастрофа и наговештај блиске пропасти онда када власт чињенице и истину почне да скрива и од саме себе.Нагледали смо се тога већ тамо крајем деведесетих, али као да поново упадамо у ту спиралу oбмане и самоoбмане.
Добар је био последњи наступ министра Јеремића у Савету безбедности. Дипломатским речником, али врло одлучно министар је критиковао извештај генералног секретара и отворено говорио о притисцима који се врше не само на земље које до сада још нису признале Косово него и на Међународни суд правде који би ових месеци коначно требало да донесе пресуду, односно „саветодавно мишљење” поводом једностраног проглашења независности српске покрајине.
Државна телевизија је тај наступ преносила, али је, по већ устаљеној пракси, пренос прекинут одмах након што је министар завршио своје излагање. Тако је по ко зна који пут српска јавност остала ускраћена за информацију о томе шта су говорили остали – на пример, представник косовских институција – а посебно шта су и како су говорили амбасадори водећих западних земаља, САД, Британије и Француске. Добро, не мора све да иде уживо. Али, не. У српским медијима који умеју данима да се баве контроверзама поводом геј параде, трагичним крајем једне естрадне везе, љубавним јадима и примитивизмима учесника „Фарме” није се нашао ни један једини прилог о томе како се наши западни пријатељи односе према више него стидљивим настојањима српских власти на очувању територијалног интегритета.
Очигледно неко опет хоће да народ (грађане) поштеди лоших вести. А поменути говори су били оштри, груби, чак претећи. Није ту било ни помена од „изоловања разлика”, „слагања да се не слажемо” и сличних досетки наше, колико агилне, толико наивне дипломатије. Изгледа да су ове досетке прихватљиве само за домаћу, унутрашњу употребу, односно за умиривање и анестетизовање домаћег јавног мњења.
Од нешто мањег значаја, али је на сличан начин индикативна и такође помало затурена вест да је приликом сусрета са Хашимом Тачијем турски премијер Ердоган изјавио да ће Турска „учинити све што је могуће” да подржи Косово у лобирању за признање независности и да је у том смислу већ „разговарао са званичницима Азербејџана, Катара, Сирије, Либије и Грчке”. А наш министар и председник су за последњих годину дана са својим турским колегама, Давутоглуом и Гулом, одиграли барем десетак дипломатских „тројки” или како се већ зове оно насмејано тројно сликање са међусобно испреплетеним рукама.
Додуше, ако нам је за извесну утеху, при одласку на пут за Турску Тачи је, изгледа, доживео да га међународна полиција на приштинском аеродрому третира и претреса као последњег локалног шверцера, али то је већ његов проблем, као и политичког ентитета којем он „премијер”.
Између та три догађаја смештена је данашња српска спољнополитичка реалност. Можемо се тешити овим последњим, али не смемо затварати очи пред свим осталим. А поготово се не смемо уљуљкивати бајкама о „регионалном лидерству” и зарад тог виртуелног „лидерског” статуса чинити ствари од којих дугорочно можемо имати више штете него користи.
Шта је било са, својевремено, диљем „западног Балкана”, а посебно у српским еврокруговима слављеном „атинском декларацијом” која је, како рекоше тада, „широм отворила перспективу за пријем земаља западног Балкана”? И шта ће бити са овим предстојећим сарајевским самитом „ЕУ – западни Балкан”? Ништа. Отвориће нам, још једном, „перспективу за пуноправно чланство”, поменути „пуну сарадњу” са Хашким трибуналом, препоручити да негујемо добросуседске односе...
Чак и када би било нешто више од шаргарепе на грани за умиривање балканских атавизама и евентуалних српских аспирација, то чланство, овде и сада (пре двадесет година о томе је могло да се размишља и овако и онако), било реална и догледна ствар – а није– апсолутно није вредно свих ових државних и националних понижења која смо током последњих десет година прошли, ниједне стопе проклетијске врлети и ниједне косовске светиње. А поготово ни једног јединог новог уступка, ниједне нове изгубљене надлежности Републике Српске, ниједне нове приватизације преосталих националних ресурса. Нема тамо за нас ни политичких ни економских бенефита, и много више бисмо чак и економски могли профитирати као нека врста економске енклаве у ЕУ окружењу.
У политици, као и у животу, постоје тренуци тешких одлука, мучни и неизвесни избори у потрази за мањим злом. Али на срећу овај није такав. Не може бити тежак избор између нечега и ничега. Зато, ако већ није касно, предлажем хитно ретерирање и „меко приземљење” наших бесмислено разбуктаних „еу-ропских” снова и систематски рад на осмишљавању реалне алтернативе. А са ЕУ, колика и каква год да буде – добросуседски односи, „привилеговано партнерство”, сарадња на питањима од обостраног интереса. Тачка.
главни уредник часописа „Нова српска политичка мисао”
Ђорђе Вукадиновић
ПОЛИТИКА, 25.05.2010.
|
|
субота, 15 мај 2010 13:15 |
Pre nekoliko dana u novinama se pojavila jedna čudna vest. Naime, štampa nas je obavestila da su u Biblioteci grada Beograda na policu pod nazivom “crnogorska književnost” smeštena, između ostalog, i dela Petra Petrovića Njegoša i Nikole Malovića, te da je sve to učinjeno po instrukcijama Narodne biblioteke Srbije.
Kada pročita takvu sumanutost čoveku prvo na pamet padnu jedno krajnje banalno pitanje: odakle uopšte pravo Narodnoj biblioteci Srbije da određuje ko pripada ili ne pripada srpskoj književnosti? To je pitanje o kome merodavno mišljenje treba da daju stručnjaci za nacionalnu književnost, dakle istraživači čije je polje istraživanja nacionalna književnost, a ne bibliotekarstvo. Tako smo zahvaljujući ničim izazvanoj inicijativi Narodne biblioteke došli u situaciju da studenti na fakultetima uče jedno (da je Njegoš srpski pisac) dok ih Narodna biblioteka Srbije uči drugo (da je crnogorski pisac, preciznije da nije srpski pisac). Ključno pitanje ovde glasi : po kojim se kriterijumima Narodna bibliteka ravnala kada je Njegoša, Malovića i još po nekog, svrstala u rubriku “crnogorska književnost.”
Pitanje pripadnosti nečijoj književnosti određuje se na osnovu nekoliko činjenica: prva je jezik na kome autor piše. To da su Petar Petrović Njegoš i Nikola Malović, pisali na srpskom jeziku nije sporno. Da taj podatak nije tačan, verovatno se danas u Crnoj gori Njegoš ne bi prevodio. A prevodi se. Drugi momenat koji je važan u određivanju kojoj kulturi pripada jedan pisac jeste njegovo eksplicitno izjašnjavanje na tu temu, ili pak kulturni i simbolički gestovi koji imaju snagu određenja. Kada Petar Petrović Njegoš posveti Gorski vijenac (1847) “prahu oca Srbije” Karađorđu Petroviću, ili kada narodne epske junačke pesme koje je prikupio objavi pod nazivom Ogledalo srpsko (1845), te usput priloži i portret Karađorđa, a usput se sve to dešava na srpskom jeziku, onda se čovek zaista pita na osnovu čega Njegoš NIJE srpski pisac. I tim pre što Njegoš nije nekakav periferni dodatak tradiciji srpske književnosti, već jedan od njenih ključnih oblikotvornih elemenata. Upravo su se na Njegoša naslanjali oni koji su izabrali srpsku književnost kao svoju književnost: primera radi, najveći broj svojih esejističkih tekstova Andrić je napisao upravo o Njegošu (pa onda o Vuku), uključujući tu i ključni tekst “Njegoš kao tragični junak kosovske misli” (objavljen u Srpskom književnom glasniku 1935 godine). Razume se, već sam naslov teksta jasno govori o tome u kojoj tradiciji Andrić vidi Njegoša.
Kako stvari stoje u pogledu samoizjašnjavanja sa Nikolom Malovićem? Pa jednostavno: prva rečenica njegovog romana glasi: “Još uvijek mislim na srpskom.” A onda, kao da naslućuje ovo što će se desiti, pripovedač nastavlja ovako: “Zašto to kažem? Zato što najprije valja znati ko govori, onda i što govori”. Kako je nakon ovoga Nikola Malović završio izvan srpske književnosti za mene ostaje zagonetka.
Reperkusije ovog ne-logičnog, anti-naučnog, protiv-činjeničnog postupka Narodne biblioteke Srbije su veoma ozbiljne. Isključujući iz srpske književnosti jednog od najvažnijih srpskih pisaca – Njegoša – i jednog veoma talentovanog, koji još uvek stvara – Nikolu Malovića – Narodna biblioteka Srbije je poslala poruku da srpske književnosti izvan sadašnje teritorije Srbije nikada nije bilo, niti je sada ima. Narodna biblioteka Srbije na ovaj način srpsku književnost pretvara u srbijansku.
Na taj način ona – svesno ili nesvesno, sad svejedno - čini jednu vrstu kulturnog genocida, jednu vrstu unutrašnjeg bombardovanja, nalik na ono iz 1941. godine. Ako je fašističko bombardovanje za cilj imalo uništavanje kulturne tradicije i kulturnog sećanja jednog naroda, onda ovo premeštanje knjiga sa police na kojoj se nalazi srpska književnost na druge police u krajnjem slučaju ima iste konsekvence. Brisanjem kulturnog sećanja jedan narod se pretvara u masu ne-istorijskih nomada koji samo pukim slučajem zauzimaju jednu teritoriju i prema kojima se, pošto nisu državotvoran narod, niti narod uopšte, može postupati kao prema varvarima, odnosno robovima.
To što instituticija Narodne biblioteka Srbije postoji, izraz je pravilno shvaćenog nacionalnog interesa. Naime, nacionalni interes nije sinonim za pljačku, ubijanje i destrukciju. Tako može da ga razume samo onaj ko sam nije u stanju da bilo šta sagradi i kome je potpuno strana kreativna moć tradicije, o kojoj je pisao T.S. Eliot u svom eseju Tradicija i individualni talenat. Da nema takvog osećanja tradicije i tako shvaćenog nacionalnog interesa, Narodna biblioteka Srbije bi mogla da se večno zatvori, a ne –nadam se – privremeno, kao što je slučaj sa njom sada.
Međutim, cela ova priča oko Njegoša i Malovića, a i još po nekoga pisca koji ovde nije spomenut, nije tek stvar nacionalnih interesa. Nije to ni stvar jedne klasifikacije koja nema uporište u nauci o književnosti niti u razumevanju književnosti kao umetnosti jezika. Postupak Narodne biblioteke Srbije se kosi sa osećanjem savesti: ako neko u Narodnoj biblioteci Srbije nije u stanju da poštuje želju jednog Njegoša koji nije više živ, a koji svoju pripadnost srpskoj književnosti i srpskom narodu toliko jasno dokazuje, onda je to oglušenje znak da je nečija savest u Narodnoj biblioteci Srbije ozbiljno zakazala. Ako pak Nikola Malović na početku svog romana jasno sebe smešta u kontekst srpske književnosti, onda odbijanje nekoga iz Narodne biblioteke Srbije da dopusti Maloviću da bude ono što jeste – srpski pisac – jeste takođe znak da neko u Narodnoj biblioteci mora da se obrati svojoj savesti za pomoć.
Srećom, sadašnji upravnik Narodne biblioteke Srbije, Sreten Ugričić, jeste čovek koji voli da meditira na temu savesti, njene nepristrasnosti i njene objektivnosti. Stoga bi bilo lepo da nam objasni kakvim se kriterijumima njegova kuća rukovodila kada je Njegoša i Nikolu Malovića odstranila iz korpusa srpske književnosti. Samo to i ništa više. Pa da nam svima savest bude mirna i čista.
Slobodan Vladušić, magazin „Pečat“, br. 114, 13. V 2010.
|
|
уторак, 04 мај 2010 17:22 |
|
Rezultati istrazivanja koje je Knjizara.com sprovela u cetrnaest knjizara pokazali su koji su naslovi bili najtrazeniji u APRILU. U istrazivanje je ovog meseca bilo ukljuceno sedam beogradskih knjizara: Beopolis, Dereta, IPS Mamut, B92 Shop, Madlenianum, Plato i Stubovi kulture, kao i knjizare: Teatar i Agora – Zrenjanin, Danilo Kis – Subotica, Sova i Knjizara Kulturnog Centra – Sabac, Kultura – Banja Luka i Knjizara So – Herceg-Novi.
1. Lovac na zmajeve, Haled Hoseini - 130
2. Kao i sva ravnica, Nenad Canak - 103
3. Pobednik je sam, Paulo Koeljo - 93
4. Voda iz kamena, Ljiljana Habjanovic-Djurovic - 78
5. Glasovi u vetru, Grozdana Olujic - 69
6. Koliba, Vilijam P. Jang - 68
7. Konstantinovo raskrsce, Dejan Stojiljkovic - 64
8. Hiljadu cudesnih sunaca, Haled Hoseini - 62
9. Tajna, Ronda Bern - 60
10. Tesla, portret medju maskama, Vladimir Pistalo - 49
11. Split, Slavoljub Stankovic - 37
12. Senka vetra, Karlos Ruis Safon - 33
12. Tajna magneta srca, Ridiger Sahe - 33
14. Dabogda te majka rodila, Vedrana Rudan - 31
15. Carobnica iz Firence, Salman Ruzdi - 30
16. Izgubljeni simbol, Den Braun - 28
17. Jedi, moli, voli, Elizabet Gilbert - 26
18. Ispovesti, Momo Kapor - 24
19. Doktor Aron, Vuk Draskovic - 22
Knjizara So – Herceg-Novi
Ekspedicija Kon-Tiki, Tor Hejerdal
Zato sto te volim, Gijom Muso
Carobnica iz Firence, Salman Ruzdi
Okorela zemlja cuda i Kraj sveta, Haruki Murakami
Pomorski zivot na jedrenjacima i parobrodima, kap.Vlado Ivelic
Lutajuci Bokelj, Nikola Malovic
Tesla, portret medju maskama, Vladimir Pistalo
Frojd u Kotoru, Petar Bokun
Konstantinovo raskrsce, Dejan Stojiljkovic
Kao i sva ravnica, Nenad Canak
|
|
среда, 28 април 2010 16:57 |
Ђорђе Вукадиновић
Kада зађете мало дубље испод тог једноставног "Да ли подржавате улазак Србије у ЕУ", откривају се читави снопови евроскептицизма, нелогичности и парадокса Изличног и историјског искуства знам да је најтеже рећи да је цар го и најопасније бити петао који прерано кукуриче. И како пролазе они који дирну у свете краве, табуе и тотеме. У сваком случају, хоћу да кажем следеће: мислим да више уопште није питање да ли ЕУ има или нема алтернативу, већ је питање да ли је, у овом часу, из Србије гледано, ЕУ још уопште нека реална алтернатива. Па зар баш сад када је у Србији постигнут консензус о нашем "европском путу"? Сада, кад око седамдесет одсто грађана подржава улазак Србије у ЕУ и када су се о томе сагласиле две најјаче странке! Сада, кад о томе постоји фактички консензус свих у власти, као и већине опозиције!? Да, сада. Кад већ није било памети и поштења да се о томе мисли и да се то питање озбиљно размотри онда када је могло и требало. А политички консензуси су релативна и дискутабилна ствар, поготово када се базирају на необавештености, полуистинама и дезинформацијама. Уосталом, отприлике исти овакав, а наизглед и много већи консензус од овога о придруживању Унији, постојао је и крајем осамдесетих година прошлог, као и почетком овог века, па смо видели како се све завршило
|
|
Опширније...
|
|
|
Међународно признање Књижари Со
Još kao djelo u nastajanju ovjenčan prestižnom nagradom "Borislav Pekić", roman Nikole Malovića "Lutajuci Bokelj" (Laguna, 2007, 2008, 2009) našao se u književnoj sezoni 2007/2008. u širim i užim izborima za nagrade: "Miloš Crnjanski", NIN-ova nagrada, Vitalova (Zlatno sunce), "Branko Ćopić" i "Meša Selimović". NIN-ov kriticar, Tihomir Brajović, govoreći o 4 najbolja romana u 2007, nazvao je Lutajućeg Bokelja "najvećim književnim otkrićem godine". Slijedi cijenjena nagrada "Laza Kostić", nagrada banjalučkog Sajma knjiga, "Majstorsko pismo" - nagrada za životno djelo, te nagrada "Lazar Komarčić". Riječ je o najprodavanijem romanu nekog domaćeg autora na svim prošlogodišnjim obalnim sajmovima. Za dvije godine (jul 2007 - jul 2009) objavljeno je 5 izdanja, s oko 6.700 prodatih primjeraka. Na zvaničnim mjesečnim listama najprodavanijih knjiga (www.knjizara.com), roman Nikole Malovića slovio je za bestseler pune dvije godine.
