ПСИХОЛОГИЈА МАСА

„Ријалити шоу“ пропагира вредности тоталитарног друштва, у којем се презире приватност и где се људи намерно стављају у понижавајуће и вулгарне, ступидне ситуације. То је озбиљан атак на слободу, демократска начела, елементарна људска права и темељне људске вредности. Пут у Европу не води преко „Великог брата“, већ управо супротстављањем „вредностима“ и порукама које он носи.

Невероватно је докле иде и колико је снажна људска знатижеља, морбидна жеља да се завири ближњем (нарочито, ако је јавна личност) у кревет, у кујну, у купатило, а којој излази у сусрет исто тако моћна жеља за разголићавањем, за откривањем властите интиме најширој јавности.

У једном америчком шоу програму четири вереничка пара се раздвајају, па се мушкарци шаљу на острво са лепим и заводљивим девојкама, а жене на острво са згодним младићима. „Домороци” на овим острвима имају улогу да заведу и одврате од брака овако растављене парове. Искушења и авантуре, као и најинтимније еротске сцене, из часа у час снимају камере. Публика се забавља и ужива. А у Португалији је популарна „представа” звана „Оковани”, у којој се помно снима све шта две недеље ради мушкарац везан ланцима за четири жене, не искључујући ни сцене одласка у тоалет!

Извор: Блиц

Извор: РТС

Поводом обележавања 80 година од рођења Борислава Пекића у Културном центру Србије у Паризу, биће отворена изложба посвећена том српском књижевнику. Током изложбе биће приказан и телевизијски филм "Тамо где лозе плачу" у продукцији Драмског програма РТС-а.

Изложба посвећена српском књижевнику Бориславу Пекићу биће отворена сутра у Културном центру Србије у Паризу, поводом обележавања 80 година од рођења тог писца, саопштено је из Библиотеке града Београда.

У саопштењу се наводи да је та изложба први пут приређена пре две године у атријуму Библиотеке града Београда, а да је сада преведена на француски језик и допуњена новим плакатима.

Извор: РТС

Србија обележава 24. март као Дан сећања на жртве НАТО бомбардовања. Одлука о почетку напада на СРЈ донета је без одобрења Савета безбедности УН, а бомбардовање је окончано 78 дана касније, усвајањем Резолуције 1244.

На 11. годишњицу почетка бомбардовања Савезне Републике Југославије, у Београду и Новом Саду, тачно у подне, огласиће се сирене које ће емитовати знак за престанак ваздушне опасности. Дан почетка бомбардовања обележава се као Дан сећања на жртве НАТО бомбардовања.

Сећање на жртве НАТО бомбардовања

Патријарх Иринеј служиће у подне, у Храму светог Марка у Београду, парастос страдалим браниоцима отаџбине и свим невино страдалим у НАТО агресији на Србију и Црну Гору, саопштила је СПЦ.

Нови Сад претрпео је најобимнија најобимнија и по последицама најтежа разарања инфрструктуре на подручју бивше СРЈ.

Одлука о нападу донета је без одобрења Савета безбедности УН, а наредбу о почетку акције под именом "Савезничка снага" америчком генералу Веслију Кларку пренео је 23. марта тадашњи генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана.

Кларк ће касније у својој књизи "Модерно ратовање" признати да је планирање ваздушне операције НАТО-а против СРЈ "средином јуна 1998. године већ увелико било у току" и да је завршено крајем августа исте године.

У бомбардовањима, која су без прекида трајала 78 дана, тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе. Према проценама различитих извора, погинуло између 1.200 и 2.500 људи.

Напади на Југославију почели су 24. марта 1999. године, у 19.45 минута, а југословенска влада исте ноћи прогласила је ратно стање.

Напад је трајао до четири сата ујутро и тежиште удара су били објекти Ратног ваздухопловства, Противваздушне одбране и војне индустрије, а прве мете војни аеродроми у Приштини, Подгорици, Батајници и Ужицу, као и циљеви у Куршумлији, Новом Саду, Панчеву, Крагујевцу и Лучанима.

Готово да нема града у Србији који се током 11 недеља напада бар неколико пута није нашао на мети, а Црна Гора је углавном била поштеђена масовних удара.

Током операције извршено је 2.300 ваздушних удара по 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона.

НАТО је лансирао 20.000 великих пројектила, међу којима 1. 300 крстарећих ракета на војне и цивилне циљеве, а изручио је и 37.000 "касетних бомби" са 350.000 касетних подпројектила.

Уз употребу најубојитијег оружја, Северноатлантска алијанса је у рату против Србије употребила и забрањено наоружање - муницију са осиромашеним уранијумом.

У оружаном сукобу са немерљиво надмоћнијим непријатељем, српска ПВО успела је да обори два авиона НАТО - ловац Ф16 и амерички супермодерни "невидљиви" авион Ф-117, и да зароби три непријатељска војника.

Приликом повлачења снага ВЈ, испоставило се да је учинак НАТО 14 уништених тенкова, 17 оклопних транспортера и 20 артиљеријских оруђа.

Безуспешни преговори у Рамбујеу

Акција НАТО-а, коју су Влада СРЈ, али и бројни правни стручњаци назвали агресијом, уследила је после неуспешних преговора о решењу кризе на Косову у Рамбујеу и Паризу, фебруара и марта 1999. године.

Бомбардовање Југославије окончано је 10. јуна, усвајањем Резолуције 1244 Савета безбедности УН. Дан раније, представници ВЈ и НАТО-а потписали су у Куманову Војно-технички споразум, којим је прецизирано повлачење снага ВЈ са Косова и улазак у покрајину међународних војних трупа.

НАТО је изводио нападе на СРЈ са бродова у Јадрану, из четири ваздухопловне базе у Италији, а у неким операцијама учествовали су и стратешки бомбардери који су полетали из база у западној Европи, па и из САД.

Након неколико неуспешних дипломатских покушаја, криза је окончана посредничком мисијом финског председника Мартија Ахтисарија и бившег руског премијера Виктора Черномирдина, специјалног изасланика тадашњег руског председника Бориса Јељцина.

Најпре је председник СРЈ Слободан Милошевић, почетком јуна, прихватио њихов план за размештање међународних трупа на Косову, а потом је тај договор верификовала Скупштина Србије.

Јединице ВЈ повукле су се са Косова након доношења резолуције УН, а прве међународне трупе ушле су на територију Косова из Македоније већ 12. јуна 1999. године.

Највећа операција НАТО-а

То је највећа операција Алијансе, а највише војника је дошло из Немачке, Француске, Италије и САД.

У саставу Кфора на Косово је дошло 37.200 војника из 36 земаља, од чега је 30.000 из земаља чланица НАТО-а.

Према подацима УНХЦР, Косово је од доласка мировних снага напустило око 230.000 Срба и Рома, а у покрајину се вратило око 800.000 избеглих Албанаца.

У многобројним инцидентима у истом периоду убијено је око 500 људи, рањено више десетина и отето 200, према албанским изворима.

Према српским изворима од почетка бомбардовања киднаповано је око 1.500 неалбанаца.

Од укупно расељених са Косова, према подацима УНХЦР, које је у јануару прошле године изнео тадашњи министар за повратак и заједнице у влади Косова Бранислав Грбић, на Косово се до сада вратило 16.500 расељених, од којих су 45 одсто припадници српске заједнице.

Власти у Приштини, пак, истичу да се до сада на Косово вратило 18.300 људи, припадника свих заједница.

У децембру 2008. године, на годишњој конференцији Савеза удружења интерно расељених - Унија у Београду, оцењено је да су подаци о повратку на Косово у тој години поражавајући, јер се на тај корак одлучило само 386 људи.

На том скупу представник УНХЦР-а у Србији Џон Јанг оценио је да повратак расељених није успео ни након девет година, јер више од 200.000 људи и даље, без решења, живи ван својих домова.

TIVĆANIN RADE JOVANOVIĆ, KOJI JE TRI DECENIJE PROVEO NA „TITOVOM BRODU MIRA“ ZA “VIJESTI”:

Tivat - Crna Gora je napravila katastrofalnu grešku kada je iz svojih ruku ispustila pokretni spomenik novije istorije jugoslovenskog pomorstva – školski brod „Galeb“ kojeg sada u Hrvatskoj pretvaraju u brod-muzej – smatra penzionisani zastavnik prve klase Jugoslovenske ratne mornarice (JRM) Rade Jovanović iz Tivta.
Čovjek koji je na dužnosti komandanta glavnih i pomoćnih strojeva nekadašnjeg školskog broda JRM „Galeb“ – ploveće rezidencije doživotnog predsjednika Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije Josipa Broza Tita, proveo skoro tri desetljeća, jedan je od najboljih poznavalaca „Galeba“, broda kojeg je država Hrvatska proglasila kulturnim dobrom od nacionalnog značaja i koji grad Rijeka namjerava obnoviti kao ploveći muzej.

Crna Gora, u čije je vlasništvo „Galeb“ dospio 1995. godine sa još nekoliko ratnih i pomoćnih brodova tadašnje RM Vojske Jugoslavije, bez imalo sentimentalnosti, za samo 750 hiljada dolara taj je izuzetno značajan brod „sa pedigreom“, 2000. godine prodala grčkom biznismenu Džonu Polu Papanikolauu. Nakon što je Grk ostao dužan riječkom brodogradilištu „Viktor Lenac“, „Galeb“ je prodat na sudskoj aukciji, a kupio ga je grad Rijeka sa namjerom da brod obnovi i postavi u svojoj luci kao muzej.
Prije oko dva mjeseca, oronuli i zapušteni „Galeb“ prvi put nakon 20 godina, izvučen je iz mora i dokovan u Rijeci kako bi se napravila procjena stanja broda pred početak ozbiljne obnove. Stručnjaci su pri tom konstatovali da su limovi na trupu 72 godine starog „Galeba“ u iznenadjujuće dobrom stanju i da odgovaraju limovima na prosječnom trgovačkom brodu starom samo 7 godina. Sasvim suprotno tvrdili su crnogorski zvaničnici prije 10 godina, pravdavajući odluku da prodaju „Galeb“ njegovim navodnim katastrofalno lošim konstrukcionim stanjem.

Кад ми је понуђено да ступим у слободну зидарску ложу, био сам млад човек кога нису привлачили ни друштвене забаве ни партијско-политички живот. И врло сам радо прихватио прилику да се нађем у друштву озбиљних и добронамерних људи, где бих могао, можда, и користити земљи и друштву и усавршавати се и подићи лично”, пише у изјави коју је Иво Андрић 27. марта 1942. доставио Изванредном комесаријату за персоналне послове владе Милана Недића.

Доказ да је наш нобеловац припадао масонима, историчар Ненад Петровић из Института за стратегијска истраживања пронашао је приликом ревизије Недићеве документације у Војном архиву. Међу одговорима на типски упитник, какав су добијали бивши дипломати и други осумњичени за припадност слободном зидарству, а који је потписао изванредни комесар Танасије Ђ. Динић, налази се и изјашњење писано Андрићевом руком, плавим мастилом на белом папиру формата 21x17 цм. На омоту ове архивске јединице пише: “Андрић Иво, бив. Краљевски посланик у Берлину у пензији”.
“Након првих месеци 1925. године примљен сам у ложу Препорођај, која је у то време радила самостално и одвојено од Велике ложе Југославије”, пише Андрић истичући да се не сећа матичног броја под којим је уведен. Андрић наводи да је у чланству ложе остао отприлике годину и по дана, те да је “после истрошене године добио степен мајстора и на њему остао до напуштања ложе”. Било је то већ у лето 1926. када је, како пише, престао да долази на састанке, а на јесен исте године премештен је у иностранство и напустио је Београд.