Sahrana je u četvrtak 3. decembra u 12 časova na Novom groblju u Beogradu
„U književnost sam ušao sam, sam u njoj živim, i sam ću iz nje izaći kad dođe čas”, govorio je poznati pisac
Akademik, književnik Milorad Pavić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, preminuo je juče od posledica infarkta u 81. godini. Pavić je bio jedan od najprevođenijih srpskih pisaca, pre svega zbog „Hazarskog rečnika”, koji je doživeo planetarnu popularnost.
SANU je saopštila da će sahrana biti održana u četvrtak 3. decembra u 12 časova na Novom groblju u Beogradu.
x x x
Milorad Pavić (1929–2009), autor kultnih romana: „Hazarski rečnik”, „Predeo slikan čajem”, „Unutrašnja strana vetra”, „Kutija za pisanje”, „Zvezdani plašt”, „Unikat”, „Priča koja je ubila Emiliju Knor”, „Veštački mladež”, zbirki priča: Gvozdena zavesa”, „Konji svetog Marka”, „Ruski hrt”, „Nove beogradske priče”, „Duše se kupaju poslednji put”, i čitavog niza drugih knjiga – u svom literarnom postupku pravio je romane-leksikone, ukrštao reči, bacao tarot karte, otkrivao starinske kutije za pisanje, tumačio astrološke znake, iz života prelazio u smrt, iz budnog stanja u san, iz stvarnog u nestvarno.
Onostrano je ono što ga je najviše zanimalo. Onostrano je, govorio je, deo našeg života, samo smo mi to davno zaboravili. Toga su svesni, možda, samo umetnici, žene i Crkva.
Pisao je pesme, priče, romane, eseje, studije iz istorije književnosti, drame, prevodio Puškina i Bajrona. Redovni član SANU postao je 1991. godine. Bio je član Evropskog društva za kulturu i Srpskog PEN centra.
„Hazarski rečnik” je bila prva knjiga koja se mogla čitati na kompjuteru, po redu, ali i na preskoke. Čitaoci su mogli da biraju odrednice i put kojim će stići do kraja romana. Pavić je na vreme shvatio da je došao kraj književnosti kakvu smo dugo poznavali. Slika, zvuk, znak, konkurišu s uspehom linearnosti jezika, koja ga čini sporovoznim. Zato je pokušavao da stvori nelinearno pismo u svojim knjigama, pismo koje je bliže „bokorenju misli i snova čoveka”, a manje zavisi od hronološkog ulančavanja reči u rečenice.
Otud pokušaj da, uz oslanjanje na inicijativu čitalaca, tvori nove vidove čitanja, pa i pisanja. Otuda njegovi pokušaji da stvori roman-rečnik, roman-ukrštenicu, roman-klepsidru, roman za gatanje, ili roman za one koji ne poznaju astrologiju, interaktivnu dramu u vidu pozorišnog jelovnika, interaktivnu priču u kojoj čitaoci sami biraju svoj put. U tim nastojanjima, objašnjavao je, pomogli su mu čitaoci. Dobrim delom čitateljke, jer one na drugi način primaju njegove knjige, jer nisu opterećene epskom prošlošću.
U 20. veku postao je pisac 21. veka: „Neki kritičari, kao Lans Olsen, tako misle. Drugi, kao Aleksandar Genis, misle da sam težio da odem što dublje u prošlost, ka drevnim književnim predanjima. U svakom slučaju, ja sam u književnost ušao sam, sam živeo u njoj, i sam ću iz nje izaći kad dođe čas. A što se budućnosti tiče, ne znam šta će biti s knjigom i književnošću. Možda će se vratiti svom epskom, usmenom, predgutenbergovskom vidu, na način koji mi jedva možemo zamisliti. U svakom slučaju, danas se već oseća da knjiga i njen ugled u svetu neće biti u 21. veku onakvi kakvi su bili u prošlom, iako nas deli samo nekoliko godina od te prošlosti.”
Prvi je, među našim piscima, dobio svoj sajt na Internetu, knjige bez korica, koje se čitaju na kompjuteru. Zato je govorio da knjiga mora da se promeni i prilagodi budućnosti, koja je nemilosrdna kao sve budućnosti što su bile. Nesumnjivo, čitanje postaje isto toliko važno kao i pisanje. Prvi je kod nas napisao roman-more. Ali, čitalac ne mora da zna da pliva da bi ga pročitao. Roman „Unikat” je knjiga sa sto različitih krajeva. Voleo je da sarađuje sa čitaocima, jer ima, umeo je da kaže, više darovitih čitalaca od darovitih pisaca.
Njegovi junaci su bili i parfemi, odnosno identifikacioni kuponi glavnih ličnosti, ali i oruđe smrti i zločina. Zna se ko ima najbolji njuh na svetu – nečastivi. On njuhom režira i planira svoja ubistva. Snovi se u njegovim romanima kupuju i prodaju. Naročito su skupi oni još neodsanjani, koji pričaju o vašoj budućnosti. Uostalom, čovečanstvo je darovitije u snu, nego na javi. Tvrdio je da se granice između žanrova gase, da savremeni roman, koji se čita na kompjuteru, ne bi trebalo da ima više od pedeset stranica.
U romanu „Priča koja je ubila Emiliju Knor”, pričanje (priča) ubija slušaoca (čitaoca). Literatura, tako kod Pavića, postaje opasna za čitaoca:
„U toj knjizi piscu se podmeće da može da ubije pričom. Naravno, da to nije moguće, ali kad svet hoće nekog da ocrni (a s time smo se ovde u Srbiji, suočili na neposredan način), onda se ne biraju sredstva. U mom romanu, priča, ipak, može da ubije. Može da ubije onoga ko ju je sročio, dakle – svog pisca”.
Zoran Radisavljević
--------------------------------------------------------------------------
NA VEST O SMRTI AKADEMIKA MILORADA PAVIĆA
Izuzetna pojava u savremenoj književnosti
U pukama svakog ko je odlomio papče njegovog hleba, umešenog od peči, našao se zlatnik, nalik onom žeženom jevanđeljskom zlatu kojim se bogatimo bez stpaha da ga možemo izgubiti. – Uspeo je da pobedi Zvezdu i Anderleht: književno veče u Narodnom pozorištu u Nišu, u istom terminu kada i utakmica, bilo je prepuno
Momo Kapor, pisac i slikar: Zajedno sa Miloradom Pavićem otišla je i jedna beskrajna biblioteka iz koje je on crpeo svoje čudne priče pune fikcije i fantazmagorije. On je tvorac jednog čudnog sveta, često teško razumljivog ali jedinstvenog u našoj književnosti. Kada ode jedan pisac, on ne odlazi zauvek kao ostali ljudi, iza njega ostaje neizbrisiv trag – njegovo delo. Bili smo prijatelji i mnogo puta sam pravio njegove portrete perom i jednu sliku u ulju, sa lulom u zubima. I kad je prestao da puši, grickao je kaniš te lule iz koje je zauvek otišao u vreme i duh njegove spiritualnosti.
Ljubomir Simović, pesnik, dramski pisac i akademik: Mišu Pavića cene i slave sa razlogom kao velikog proznog pisca, ali ga treba pamtiti i kao pesnika i dragocenog istoričara književnosti. U njemu kao da je bilo nekoliko podjednako vrednih ljudi, i sada kada je otišao, ostavio je mnoštvo knjiga koje će nastaviti da žive na mnogo načina kao što već žive na mnogo jezika. Pavić je preživeo tešku operaciju, znam da ga je čekala i druga, i nadao sam se da će izaći iz krize i vratiti se svojim poslovima, porodici i prijateljima. Upravo stoga me je ova vest pogodila i uzdrmala. Bio je moj prvi komšija na Dorćolu a nedavno sam pronašao prikaz koji sam napisao povodom njegove knjige „Gvozdena zavesa” iz 1973, u kojem sam još tada, mnogo pre uspeha sa „Hazarskim rečnikom”, predvideo njegovu veliku književnu sudbinu.
Aleksandar Jerkov, profesor srpske književnosti 20. veka na Filološkom fakultetu u Beogradu:Odavno nije bila takva gužva na onom svetu kao ovih dana, pa mi je teško da poverujem da je takav izuzetan pisac, istoričar književnosti i kulture, esejista i prevodilac, Srbin i građanin sveta, čovek prosvećenosti, postmodernizma i ljudskih sloboda, usredsređenosti i ekstravagancije, jednom rečju Pavić, otišao tamo kuda svi idemo u zadnjem ljudskom činu. Život je sve, a to je tako malo za ljude duha i stvaraoce kakav je bio Pavić. U ovom veku je u Srba bilo samo nekoliko pisaca od te razmere.
Predrag Palavestra, književni kritičar i istoričar književnosti: Milorad Pavić je bio izuzetna pojava u našojsavremenojknjiževnosti, kao i u istoriji književnosti. Uneo je novi stil u srpsku književnost i sasvim sigurno doneo novi kvalitet koji srpska književnost nije imala.
Aleksandar Petrov, pisac: Zavpšio se zemni put velikog sppskog pisca koji je napisao da on i nije imao biogpafiju nego bibliogpafiju, dpugim pečima da su mu život bile knjige... Romanopisac i pesnik, istopičap književnosti i ppevodilac, ppe više od četipi decenije u stihovima je opisao svoju sudbinu kao onog koji je „svoj zlatnik zabo u hleb / A hleb niz vodu pustio...” Pavićev hleb stigao je u puke čitalaca na svim kontinentima, na više desetina jezika. U pukama svakog ko je odlomio papče njegovog hleba, umešenog od peči, našao se zlatnik, nalik onom žeženom jevanđeljskom zlatu kojim se bogatimo bez stpaha da ga možemo izgubiti.
Milisav Savić, pisac: Čast mi je bilo što sam s Pavićem pre 30 godina u „Prosveti” pokrenuo ediciju „Stara srpska književnost u 24 knjiga” koja je bila istinska revalorizacija našeg do tada, iz ideoloških razloga, prećutkivanog najstarijeg književnog nasleđa. Ponosim se i time što sam bio prvi čitalac (i urednik) „Hazarskog rečnika”, jednog od najplanetarnijih srpskih romana. Jednog hladnog i tmurnog zimskog dana daleke 1988. u centru Sidneja i srce i dušu ogrejao mi je izlog tamošnje najveće knjižare koja je bukvalno bila prenatrpana izdanjima tek objavljenog „Hazarskog rečnika”. Nisam se ni, nekoliko meseci ranije, ljutio kada su me moji američki prijatelji, ne vodeći računa o razlikama u vremenu, budili u ranim jutarnjim satima da pitaju koji primerak najčuvenijeg Pavićevog romana da kupe, ženski ili muški. U jednom poprilično mučnom i teškom vremenu za nas, Pavićeva literatura je bila gotovo jedina svetlost na mračnoj i vampirskoj slici koju je svet, pravedno ili nepravedno – svejedno – stvarao o nama.
Despot Despotović, vlasnik izdavačke kuće „Zograf” iz Niša:
Moj autor, i prijatelj Milorad Pavić bio je čest gost grada Niša. I moj. Uspeo je da pobedi Zvezdu i Anderleht: književno veče u Narodnom pozorištu u Nišu, u istom terminu kada i utakmica, bilo je prepuno. Više od 600 ljudi je pažljivo slušalo priču Milorada Pavića o Hazarima!
Mnogi su posle toga pokušali da ga pobede, ali nisu uspeli. Pobedila ga je smrt. Vreme koje je proveo u Nišu izrodilo je jednu predivnu knjigu, „Šešir od riblje kože”. Započeti projekat Milorada Pavića i „Zografa” ostaće tajna koju smo nas dvojica znali.
Premijer Mirko Cvetković: Generacije će odrastati uz njegova dela
Povodom smrti istaknutog književnika Milorada Pavića, predsednik Vlade Republike Srbije Mirko Cvetković uputio je saučešće njegovoj porodici i Srpskoj akademiji nauka i umetnosti.
„Primite izraze mog najdubljeg saučešća. Odlazak akademika Milorada Pavića veliki je gubitak za Srbiju i srpsku književnost, pošto je reč o jednom od naših najčitanijih i najpriznatijih književnika, kako u Srbiji tako i u svetu. Uveren sam da će i naredne generacije odrastati uz njegova dela”, navodi se u telegramu saučešća premijera Cvetkovića.
Princ Aleksandar: Gubitak za našu kulturu
Princ Aleksandar Karađorđević i Savetodavno telo Krune objavili su juče saučešće povodom smrti akademika Milorada Pavića, člana Krunskog saveta i redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.
„Smrt akademika Pavića veliki je gubitak za našu kulturu, književnost i srpsko društvo, kao i za sve nas koji smo ga poznavali i imali čast i sreću da budemo njegovi savremenici”, navodi se u saopštenju Službe za javnost kraljevskog dvora.
Uz isticanje da je Pavić jedan od najpopularnijih i najznačajnijih srpskih pisaca 20. veka, u saopštenju se podseća da je bio član Krunskog saveta od 1991. godine, iste godine kada je postao i redovni član SANU.
Nebojša Bradić: Pavić odavno u krugu pisaca svetskog glasa
Povodom smrti poznatog pisca, akademika Milorada Pavića, ministar kulture Nebojša Bradić uputio je juče telegram saučešća Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, ističući da je naš velikan srpske književnosti odavno stupio u krug pisaca svetskog glasa.
„Milorad Pavić je bio nezaobilazna figura savremene književne scene, čovek čije je stvaralaštvo sa izuzetnom lakoćom savladavalo granice i jezičke barijere, kao i različita kritička tumačenja”, ocenio je Bradić.
On je dodao da obiman opus Milorada Pavića ne samo da živi na različitim kontinentima, već u susretu sa novim čitanjima, postaje uvek nov, drugačiji i snažniji.
„I što je posebno važno, uvek iznova pruža dokaz o tome da je velikan srpske književnosti odavno stupio u krug pisaca svetskog glasa”, naveo je ministar kulture.
M. D. – M. S.
Међународно признање Књижари Со
Još kao djelo u nastajanju ovjenčan prestižnom nagradom "Borislav Pekić", roman Nikole Malovića "Lutajuci Bokelj" (Laguna, 2007, 2008, 2009) našao se u književnoj sezoni 2007/2008. u širim i užim izborima za nagrade: "Miloš Crnjanski", NIN-ova nagrada, Vitalova (Zlatno sunce), "Branko Ćopić" i "Meša Selimović". NIN-ov kriticar, Tihomir Brajović, govoreći o 4 najbolja romana u 2007, nazvao je Lutajućeg Bokelja "najvećim književnim otkrićem godine". Slijedi cijenjena nagrada "Laza Kostić", nagrada banjalučkog Sajma knjiga, "Majstorsko pismo" - nagrada za životno djelo, te nagrada "Lazar Komarčić". Riječ je o najprodavanijem romanu nekog domaćeg autora na svim prošlogodišnjim obalnim sajmovima. Za dvije godine (jul 2007 - jul 2009) objavljeno je 5 izdanja, s oko 6.700 prodatih primjeraka. Na zvaničnim mjesečnim listama najprodavanijih knjiga (www.knjizara.com), roman Nikole Malovića slovio je za bestseler pune dvije godine.
