International Star Award for Quality, Geneve, 2008.
Лутајући Бокељ
Još kao djelo u nastajanju ovjenčan prestižnom nagradom "Borislav Pekić", roman Nikole Malovića "Lutajuci Bokelj" (Laguna, 2007, 2008, 2009) našao se u književnoj sezoni 2007/2008. u širim i užim izborima za nagrade: "Miloš Crnjanski", NIN-ova nagrada, Vitalova (Zlatno sunce), "Branko Ćopić" i "Meša Selimović". NIN-ov kriticar, Tihomir Brajović, govoreći o 4 najbolja romana u 2007, nazvao je Lutajućeg Bokelja "najvećim književnim otkrićem godine". Slijedi cijenjena nagrada "Laza Kostić", nagrada banjalučkog Sajma knjiga, "Majstorsko pismo" - nagrada za životno djelo, te nagrada "Lazar Komarčić". Riječ je o najprodavanijem romanu nekog domaćeg autora na svim prošlogodišnjim obalnim sajmovima. Za dvije godine (jul 2007 - jul 2009) objavljeno je 5 izdanja, s oko 6.700 prodatih primjeraka. Na zvaničnim mjesečnim listama najprodavanijih knjiga (www.knjizara.com), roman Nikole Malovića slovio je za bestseler pune dvije godine.
Средњовековна археологија; археолошки слојеви, гробни налази из времена пред сараценски напад 866, цркве, градови и утврђена места, археолошка сведочанства о народима (Срби, Латини, Грци, Диоклићани, Готи, Црвени Хрвати и Авари), Зета у Србији, библиографија, регистар, цртежи, мапе, фотографије, велики формат, брош, 263 стр. – Ђорђе Јанковић
„Pomorski život“ kapetana Vlada Ivelića iskustvena je životna priča jednog od posljednjih Bokelja koji je plovio na jedrenjacima, a karijeru okončao na parobrodima – nakon punih 50 godina plovidbe. Putopisa s morskom i pomorskom tematikom naprosto je malo. Ovdje je riječ o najboljem.
Nikola Malović
Memoarsko-putopisna proza kap. Vlada Ivelića nudi kolekciju konkretnih istorijskih slika s Jadrana, Mediterana i svih okeana – od druge polovine 19. vijeka do pred kraj Prvog svjetskog rata. Kako je uopšte došlo do propasti jedrenjaka, tih najjeftinijih i najekološkijih prevoznih sredstava? Lakše je reći koje more u ovoj knjizi nije opisano, ili tip jedrenjaka, ili parobrodarska ruta tršćanskog društva Lloyd, negoli – što se u knjizi sve nalazi opisano. Čitalac naprosto vidi jedrenjake i terete, život posade, oskudni jelovnik, opasnosti i bure, bolesti, brodolome; tipove parobroda, rute, konkretne gradove i pomorske situacije, mora i okeane, pa i bogate menije, neobične putnike, ekstremne vremenske prilike, sudare, ljudske tragedije, početke turizma, moreuze, rtove, ostrva, struje, navigacijske vještine, ratove i maestralna snalaženja u jednoj od najtežih profesija pod kapom nebeskom. * (Više o knjizi u rubrici: Izdavaštvo) *
Izdavači: Knjižara So / Narodna knjiga (Herceg-Novi / Podgorica), 2009. Edicija Bokeljologija, knjiga 2. Naslov originala: Usapomene iz pomorskog života (Split, 1933), Urednik: Nikola Malović. Stručni konsultanti: Petar Palavršić, kustos pomorsko-tehničke zbirke Pomorskog muzeja; Mr Mileva Vujošević, dir. Pomorskog muzeja – Kotor; Slavko Dabinović, bibliotekar Pomorskog muzeja; mr Olivera Doklestić, dr Jovan Martinović. Slike jedrenjaka i parobroda, Indeks geografskih pojmova, Indeks frekventnih pojmova, foto-prilozi, veći format, tvrd povez, kap. Vlado Ivelić, 217 str.
У новој култури, која све више преузима примат, електронским новцем који је замијенио новац од папира, плаћаћемо електронске књиге које су замијениле књиге од папира.
Посљедњих неколико година, нарочито због све веће и шире употребе компјутера и Интернета широм цијелог свијета, често се постављају питања о будућности књиге, пита се хоће ли књига "преживјети" Интернет, да ли је форма класичног књижевног текста већ превазиђена и тако даље. Иако су ставови и становишта оних који сматрају да ће књига, овако или онако, и даље бити оно што је већ најмање два вијека у савременој цивилизацији, нове технологије генеришу нове чињенице, које веома изражено доводе у питање те ставове и становишта "библиоцентрика". Другим ријечима, све је једноставније доказати, штавише – показати, да књига губи тај њен препознатљиви, наизглед недодирљив, примат, отприлике у истој мјери у којој дигитализација културе напредује силовито, мијењајући све обрасце и облике, како у култури, тако и у свим другим пољима човјековог постојања.
Нестанак књиге
Књига, дакле, нестаје, баш као што нестаје и новац, ма колико то изгледало "нереално". Како би то што је реално изгледало мање нереално, треба се само сјетити да је књига већ једном у историји нестала: говоримо, наравно, о ранијем облику књиге, о рукописној књизи. Када се, у XV вијеку, појавио Гутенбергов покретни штампарски строј, то је за културу (рукописне) књиге имало отприлике исте посљедице какве је појава летећег чунка имала за дотадашњи начин производње, за занате какви су кројачки, вунопределачки, ткачки и сл. Наравно, књига неће нестати одједном. Опет, она већ нестаје, на разне начине, и сасвим евидентно.
С краја престоничке пијаце човек изнео сир. На тезги је само једна овећа посуда, рекло би се да човек није препродавац. Уосталом, он учестало гледа на сат, можда је намерио да посети рођака у великој болници у главном граду, бели мрс је понео да прода онако, успут, да има за превоз или да би болеснику могао да купи понуде, сок и кекс, какав је људски ред. Може бити, наравно, да је неким другим послом запуцао довде, првим јутарњим, али препродавац сигурно није, јер робе има мало, а и цена његовог сира је знатно нижа него на околним тезгама. У сваком случају, види се да би што пре да оконча ову трговину. Види се, а богме се и чује. Човек, наиме, као да нема сталне муштерије, па веома гласно нуди свој производ, готово виче: „Стари српски сир у кришкама!”.
Иако је гужва, купаца, међутим, нема. Сви се одлучују за скупљи сир, код околних препродаваца. За тај, ваљда, знају какав је. Људи нерадо мењају навике. Зато је човек с краја пијаце све гласнији, покушава да привуче пажњу: „Ма, само пробајте! Прави правцати стари српски сир у кришкама! Има да омастите прсте!”.
Ово последње као да неког ипак занима. Додуше, не баш правог купца, већ малу телевизијску екипу, новинарку и камермана, који овде „спроводе” анкету, испитивање јавног мњења, шта ли. Новинарка пита: „А знате ли да је стари сир због великог удела млечних масти тихи убица?”. Човек се осмехује, одговара: „Их, убица? Разумео бих да рекосте да није баш најздравији... Ма, пробајте, да само осетите шта је прави српски сир! То моја жена прави! Исти и ми у кући једемо! Нећемо да се трујемо, не додаје она штирак или брашно као што неки друге раде!”.
„Аха...” значајно закључује новинарка. „Значи, сир прави ваша жена. Она га прави, а ви га продајете. Њен је рад, а ваша је зарада! Не мислите ли да су тиме повређена њена права, да не говоримо о полној равноправности...”. Човек је затечен: „Па, тако смо се у кући поделили. Она ради око белог мрса, ја обављам неке друге послове. Видите какве су ми руке. Тако је то. А могу вам рећи, то, око сира, то она од срца све уређује, вари млеко, брине о судовима, о грудњачи, о груди... Што не пробате? Кад вам кажем, ово је прави српски сир у кришкама!”.
Новинарка одбија понуђену крајчицу. Камерман би можда и пробао, али су му обе руке заузете направом која час зујкаво увлачи час избацује оно своје једно једино стаклено око. Новинарка примећује: „Кришке нису уједначене. Нису све четвртасте, нису за свечано сервирање...”. Човек који продаје је збуњен: „Па, то је зато што га нисмо мешали. Зато што га нисмо спајали са оним што прошле недеље нисмо продали. Нисмо узели од више врста, већ онако како смо га редом вадили из качице, зато су неке кришке заобљене. То мора тако. Качица је одвајкада таква, кружна. Али, укус је једанчит. Ма, пробајте, сирац је прави српски!”.
„Нека...”, одрешито одбија новинарка. На задатку је, а и није хигијенски тако, с врха бритвице. Она чкиљи у човека и поставља врхунско питање: „Напослетку, зашто наглашавате да је то српски сир. Да ли овиме нешто желите да поручите? Зар не мислите да је то мало претерано, да би то остале могло да повреди. Ипак, на овој пијаци се окупљају и други. Знате ли, уопште, да српски сир, као такав не постоји. Француски сиреви, то да. Али, српски, то је пренаглашено...”. Човек за тезгом шири руке: „Па, ја сам од Уба. Зато кажем да је тај сир тај сир. Нисам знао да то неког цвеља. И други нуде... свак нуди своје. Знате шта, а што се вређате, што само не пробате сир?”.
Човек с краја пијаце продаје сир. Ћутке. Муштерија нема, сви се одлучују за робу код околних препродаваца. За тај сир, ваљда, знају какав је. Није превише, нездраво масан; не зна се ко га је правио, па ничија родна права нису грубо нарушена; кришке су уједначене, све су четвртасте, таман за свечано сервирање; а и нико не инсистира одакле је, између осталог и зато што ни сами препродавци нису сигурни у порекло своје робе.
Новинарка и камерман су одавно отишли. Ваља заокружити прилог до вечерње емисије и све изразити у процентима. Знамо ли какви смо? Ко погоди проценат до осмомилионитог дела завређује награду. Ако добитника нема, наградни фонд се увећава и преноси.
У данима пред нама, текст једног бококоторског плаката требало је да изгледа овако:
У сусрет херцегновским традиционалним 5. Данима Књижаре Со (јул) и љетњим Chesse&Vine Festivity (Дани сира и вина), Књижара Со и Тврђава Канли кула организују густозно вече под куриозитетним називом: „Продајна изложба ауторског сира“ Миодрага Јанковића.
„Миодраг Јанковић пошао је од истините претпоставке да се сир може удружити са свим другим укусима. И да такав производ, потом, прича све језике!“ Никола Маловић, Књижара Со
Которанин Миодраг Јанковић генијални је заливски произвођач сирева на које с разлогом скрећемо пажњу: Сир с пршутом и црвеним паприкама, Сир с маслинама, Сир с орасима, Сир с печуркама (вргањима и лисичаркама), Сир из пшенице, Сир из земље, Сир с босиоком... Руковођен традицијом и иновативношћу, аутор Јанковић произвео је пуномасни Козији сир у коцкама, и роловане димљене варијације поменутих укуса.
Изложба „Ауторског сира Миодрага Јанковића“ с дегустацијом биће отворена у уторак, 12. маја 2009, на Канли кули, с почетком у 20.00 ч.
*
Но, хоће ли 12. маја 2009. у Херцег-Новом уопште бити изложбе ауторског сира Миодрага Јанковића?
По свему судећи, неће...
Идеја, потекла из Књижаре Со, да се у временима у којима традиционална произвоидња сира на Приморју одумире пропорционално смањеном броју грла крава, онда и коза, имала је за циљ афирмацију једне специфичне прехрамбене прерађивачке дјелатности. Да је Сајам сира нужност, сагласни су они који укус и квалитет домаћег, претпостављају квалитету и укусу тзв. куповног сира.
Которанин Миодраг Јанковић није обичан произвођач традиционалног сира, оног без додатог кромпира (да би цијена била прихватљивија), без адитива, емулгатора, вјештачких боја и конзерванаса (да би сир био наоко љепши и дуготрајнији), него је и двоструки иноватор. Приморску традицију укрстио је с планинском, гдје се сир додатно дими, и на тај начин укусом оплемењује. Миодраг Јанковић једини је овдашњи произвођач који између усиреног млијека и димљеног производа – убацује све састојке који природно иду с именицом сир. Све што Миодраг Јанковић ради у сарадњи са својим питомим бактеријама, до конца је изведено генијално. Да не буде забуне: сиреви из супермаркета, добијени на (желимо да вјерујемо) здравствено беспрекорним линијама – немају лични печат. Лични печат сиру добијеном на традиционални начин умногоме дају „доброћудне“ бактерије с којима сваки класични произвођач живи у савршеној симбиози. Зато су домаћи сиреви сви различити и укусни, зато се топе у устима, топлом сендвичу или на pizzi, и зато вапе за Сајмом сира. С обзиром на искуство које има из контакта са иностраним туристима на которском Маркату (градској пијаци), гдје продаје све речене врсте сира годинама, Миодраг Јанковић зна да његови златни пуномасни колутови, симболично каже ли се, говоре све свјетске језике.
Да ли је вриједило овог гастрономског иноватора представити широј јавности, на начин да се на херцегновској продајној изложби ауторског сира, усликани медијима, нађу поборници речених укуса?
Богме да јесте. Али...
Да би се укратко одговорило на питање што се догодило, па Изложбе с дегустацијом димљених и ролованих сирева неће бити, ваља нам се, у полушали, сјетити савјета Ј. Б. Тита упућенпог правницима; бившем се суверену СФРЈ једанпут омакло, па је познаваоцима права спочитао „да се не морају увијек држати Закона као пјан плота“.
Кратко каже ли се, правно је недопустиво да произвођачи традиционалних сирева, Марко Марковић, Петар Петровић или Миодраг Јанковић – понуде било коме, ма гдје, сир на кушњу, сем ако то не би било на зеленој пијаци. Продајна изложба јестивих инсталација тек не долази у обзир...
Пошавши од литерарно увјерљиве константе, а по којој је један Павићев јунак појео залогај сира са залогајем хљеба, потом ишчекујући у какве ће му се квалитетне мисли да претвори тај сир и хљеб, Књижара Со неће одустати од идеје да Сиру, и свим књигама у којима се древни укус помиње – укаже хвале вриједну пажњу. Сајам традиционалног сира је отуд реалност. И рекло би се – нужност, у временима у којима свим средствима и начинима морамо да спасавамо традиционалне млијечне укусе у одумирању.
Дан 15. април 1979. године, по обиму природне катастрофе која нас је задесила – био је управо катастрофалан.Ниједна друга ријеч не би била прикладнија, нити би научно прецизније одредила размјере до тог тренутка притајене, премда не на нашим просторима и непознате силе. Тектонске!
Наиме, тог је недјељног јутра, Боку и Приморје погодио најразорнији земљотрес у нама знаној историји.
Земљотрес је по природи непредвидив, чак и данас када феномен проучавају бројни сеизмолози. Бивало је да земља под Боком опомиње, током година: 1520. и 1537. и 1563. и 1608. и 1711. и 1746. Било је и да земљотрес буде толико јак, да као године 1667. наликује уводу у Страшни суд.
Ипак, и тај земљотрес од 6. априла 1667, који је уништио све романистичке споменике у Котору и Дубровнику (по чему је догађај познат не само као Велика трешња, него и као Дубровачки потрес), у сјени је катастрофалног усуда из 1979.
У иницијалном тренутку огромне сеизмичке активности, на Управној згради Бродоградилишта «Вељко Влаховић» у Бијелој стао је сат. Тај је Сат постао симболом и, положајем сказаљки, доказом једног јединог момента, а који ће у деценији што је слиједила, мјестимично чак и до данас, обиљежити хиљаде и хиљаде конкретних приватних људских историја.
У 7 часова, 19 минута и 50 секунди, дана 15. априла 1979, земља се затресла као никада до тада, отворила је своје уставе, ту и тамо у најбуквалнијем смислу љуљала зграде на начин несхватљив тренутку потом; гдје-гдје гутала је у новонастале расцјепе читаве куће с ђардинима, дјелове обале, дионице обалног пута, ломила зидине и зидове старе вјековима, обрушавала цријеп и клесани камен по градским улицама и селима листом, изазивала је страх и врисак у дјеце и жена, одваљивала станац камен с планина и котљала га, убијала људе, друге остављала без кровова, и настављала-и-настављала-да-траје, дуго и предуго, а све током неколико десетина секунди, но довољно да дуж Боке и Приморја убије 101 особу, у Албанији 135, да слику градова претвори у наличје, да поруши хотеле, цркве, да сруши портале и звонике, неке богомоље до темеља, да се искали, да се искаже, да опомене, да отвори вирове у мору, таласе несхватљивог облика и снаге, те да и вјернику и атеисти уздигне духовни апостроф изнад главе, да многе потом завије у црно, покида водоводне цијеви и електричне инсталације, да врати точак историје, и да не буде, у том тренутку, више 15. април 1979, него ко зна који 15. април, из тог угла ако се посматра, неке минуле, а боље, године за нама, тада преживјелима и живима до данас...
Земљотрес од 15. априла, припадао је класи катастрофалних. Имао је магнитуду од 7 степени Рихтерове скале и што је по нас судионике и свједоке значајније – 9 степени Меркалијеве скале.
Да би се сада, 2009. године, у тренутку када је иза нас 30 година, и током којих се по сеизмолозима увећава а не смањује могућност неког сличног земљотреса (статистичка је вјероватноћа на свим посвједоченим трусним подручјима виша – што вријеме без сеизмичке активности мирно пролази), да би се дакле данас разумјела важност сеизмичких скала, оне Рихтерове и оне Меркалијеве, нужно је знати ово:
Сви земљотреси, и по Рихтеровој и по Меркалијевој скали, имају надређену, тзв. MSK-64 скалу,са 12 степени интензитета земљотреса. Притом, земљотреси до 6 степени не сматрају се генерално проблематичним, по људство и по модерна добра.
По сазнањима савремене сеизмологије, на територији Боке и Приморја, највиши очекивани интензитет у одређеном будућем тренутку износи управо 9 степени по Меркалијевој скали.
Сви наши земљотреси, у прошлости и у хипотетичкој будућности, настају усљед контакта афричке и евро-азијске тектонске плоче.
Обје скале, и Меркалијева и Рихтерова, имају по 12 подељака. Међутим, оне међу собом нису повезане; не може се рећи да ако је неки потрес од 7 степени по Рихтеровој скали једнак 10. степену по Меркалијевој. То стога што је Меркалијева скала описна: она описује визуелне параметре уништења на трену у области епицентра и око епицентра.
Уколико се за неки земљотрес каже да је имао одређену јачину по Рихтеру, он је имао ту јачину и за област епицентра и за област око епицентра. С друге стране, 2 степена по Меркалијевој скали могу да региструју само сеизмички апарати; 4 степена Меркалија могу да осјете само најсензитивнији људи, док – код јачих потреса, од 6 степени по Меркалију – падају црепови са кућа и руше се оронули објекти. Код теоретске јачине од 12 степени по Меркалијевој скали – по сриједи је нека врста катаклизме: руше се планине, стварају се нови токови ријека и сл.
Рихтерова скала је логаритамска. Поједностављено, то значи да је земљотрес од 7 степени 10 пута јачи од оног с Рихтерове скале 8. Рихтерова скала показује количину ослобођене енергије у хипоцентру, тј. жаришту земљотреса на одређеној дубини. Вертикална пројекција те тачке даје епицентар.
Од животног је значаја само вриједност по Меркалијевој скали. По тој пак скали, дан 15. април MCMLXXIX, био је по свим параметрима – управо катастрофалан.
У то вријеме, предсједник Социјалистичке Федеративне Републике Југославије – Јосип Броз Тито налазио се на лијечењу и Игалу. Међу првима је обишао пострадало подручје; након два часа био је у Бродоградилишту и лично се увјерио у размјере пустошења. Његову изјаву емитовала је југословенска радио и телевизијска мрежа истог дана око 14 часова, кад и штампани медији сутрадан: „Мјеста која сам сада обишао и неколико страховитих рушевина које сам видио дају језиву слику. Разгледао сам, на примјер, Бродоградилиште у Бијелој. Тамо је 70 метара обале, заједно са радионицама и свим осталим потонуло у море. Срећа је што данас није радни дан, па се тамо затекао мали број људи, тако да није било много жртава...“
Belgija, Kanada, Češka, Danska, Francuska, Nemačka, Grčka, Mađarska, Island, Italija, Luksemburg, Holandija, Norveška, Poljska, Portugal, Španija, Turska, Velika Britanija i SAD.
Ratom protiv Jugoslavije, bez mandata Ujedinjenih nacija, države članice NATO su prekršile međunarodno pravo i pri tom manipulisale javnošću, piše danas nemački liberalni list "Tagescajtung" u tekstu povodom 10. godišnjice NATO bombardovanja.
"Države članice NATO-a do danas pokušavaju da svoje kršenje međunarodnog prava opravdaju tvrdnjama da je rat bio 'neizbežan' kao 'humanitarna intervencija"', piše "Tagescajtung".
Први прољећни мартовски дани никако не подсјећају на дане у којима би требало да се зацари стађунска примавера. Хладно је још увијек, и главни херцегновски трг углавном је пуст. Ни мачке, током послијеподнева или с вечери...
Слика опустјелог главног обалног трга попримила је размјере локалног феномена. То стога што по дефиницији не бива да главни трг буде – празан. Једни разлоге проналазе у накоту банака, други – они млађи – у апсолутном недостатку генерацији привлачне понуде; трећи за све оптужују политику, под а – локалну, под мне – републичку, под хн – дахије из локалне Агенције за паркинг, но је евиденто ово: херцегновски главни градски трг рапидно је почео да одумире.
С једне стране, нема бојазни да ће неки други трг, или шеталишно Игало, у скорије вријеме да преузму примат, ако ни због чега, а оно зато што се само над некадашњим Тргом соли уздиже Сат кула, симбол града Херцег-Новог. Но је с друге стране, чак и на таласима новог локалног радија, једна од доминантнијих тема минулих дана била: Како оживјети главни градски трг?
Књижара Со већ 5 година чини све што је у њеној моћи да обрджи главни херцегновски трг живим. Све вријеме настојећи да прати нимало лаку (хиперпродуктивну) актуелну издавачку политику, Књижара Со једна је од свега неколико књижара у Србији и Црној Гори с Боком Которском, чије се листе најчитанијих књига узимају у обзир приликом стварања јединствене регионалне листе најтраженијих наслова.
У Књижари Со, на главном дакле градском тргу, могуће је читати и прелиставати књиге сатима. Могуће је с неким заказати састанак, и до уговореног времена, онај ко стигне раније, може неузнемираван питалицом – Изволите? – да корисно утроши вријеме. Да ужива. Да ужива у око 10.000 наслова!
Пожели област, пожели тему. Ко се до сада није обрео у класичној књижари, протолику интернетском Googlu, тај не може ни да замисли у каквој се само писаној Али Бабиној пећини срећом нашао.
Да на херцегновском главном градском тргу, некада Тргу соли, годинама не-постоји Књижара Со, мишљења смо – била би с разлогом изречена свака критика на рачун обамрлости илити умрлости највиталнијег дијела Херцег-Новог.
Овако, одбијамо да главни трг сагледавамо у сивим бојама. На адреси Трг Николе Ђурковића бр. 3, Књижара Со постоји у свим бојама спектра.
U intervjuu za in4s portal Malović kaže da sebe naposlijetku vidi kao srpskog pisca iz Boke Kotorske, da je iza "famoznog referenduma prestao da gleda kroz MNE prizmu at all", uz opasku: "Nedopustivo je provincijalna postala po mene takva optika. Boka Kotorska je jedina svjetska provincija koja je kulturološki i civilizacijski vjekovno superiornija u odnosu na svoju very own prestonicu."
Za manje od dvije godine roman Nikole Malovića "Lutajući Bokelj“(Laguna, 2007, 2008) osvojio je više nagrada koje bi valjalo izbrojati. Dobitnik je prestižnih nagrada "Borislav Pekić"i "Laza Kostić". Za knjigu godine (2008) dobio je nagradu banjalučkog Sajma knjiga (BiH).Nagradu "Majstorsko pismo" Malović je dobio za životno djelo, a minulih dana dobio je nagradu "Lazar Komarčić" – petu po redu.
Da interesovanje čitalačke publike i kritike ne prestaje svjedoči činjenica da se roman našao u užim i širim izborima za sve relevantne srpske književne nagrade u sezoni 2007/2008 ("Miloš Crnjanski", "NIN-ova", "Vitalova" nagrada, nagrada "Meša Selimović"i "Branko Ćopić").
Za godinu i po dana izdavačka kuća Laguna objavila je 4 izdanja, sa preko 5000 prodatih primjeraka.
NIN-ov književni kritičar Tihomir Brajović proglasio je ovaj roman "književnim otkrićem godine"(2007). Na sličan način o romanu govori i Mileta Aćimović Ivkov.
Ove godine "Lutajući Bokelj" se, međutim, nije ni našao u užem izboru za "Miroslavljevo jevanđelje", budući da je objavljen u Srbiji?!
Po zvaničnim mjesečnim podacima o najprodavanijim knjigama u Srbiji i Crnoj Gori (http://www.knjigainfo.com), "Lutajući Bokelj" se od objavljivanja nalazi na listi najprodavanijih knjiga. To je jedina knjiga književnika koji živi u Crnoj Gori koja se, od objavljivanja, neprekidno nalazi na pomenutoj listi.
U intervjuu za in4s portal Malović kaže da sebe naposlijetku vidi kao srpskog pisca iz Boke Kotorske, da je iza "famoznog referenduma prestao da gleda kroz MNE prizmu at all", uz opasku: "Nedopustivo je provincijalna postala po mene takva optika. Boka Kotorska je jedina svjetska provincija koja je kulturološki i civilizacijski vjekovno superiornija u odnosu na svoju wery own prestonicu."
Činjenica da ste najčitaniji na kontinentu, prije svega u Srbiji, mogla bi se posmatrati i kao rezultat fascinacije egzotikom Mediterana. Imate li taj osjećaj, šta je više privuklo pažnju vaše publike – pomenuta egzotika ili to što čitaocima otkrivate kulturu njihovog naroda u kraju koji su možda prestali doživljavati kao svoj?
Kritičari su prije svih otkrili ono što i jeste bilo za naglasiti in the first place: da smo konačno dobili mediteranski roman. Ta nam je spona sve vrijeme nedostajala. Do juče bih se možda složio s pretpostavkom po kojoj je "Lutajući Bokelj" čitaniji na mjestima koja ne zapljuskuje Mediteran, ali zaista moramo u obzir da uzmemo proporcije. Roman "Lutajući Bokelj" jednako je čitan posvuda, samo što posvuda o tome ne svjedoče jednako mediji. Mediji u Srbiji i danas, nepune dvije godine od objavljivanja, o romanu govore kao o iznenađenju i kuriozitetu, dok je u Crnog Gori postojanje tog kvaliteta namjerno prećutano.
Zašto?
Zato što ne bi bilo lokalnog književnog monopola ukoliko bi nosioci tog monopola uzeli u obzir sve ono što negira i prevazilazi tekovine rečenog monopola.
Kako objašnjavate to da "crnogorski književni krugovi" uporno prećutkuju činjenicu da je roman zvanično najprodavanija knjiga domaćeg pisca u Crnoj Gori. Kao strah, kompleks ili nešto treće?
O tome sve manje razmišljam, iskren da budem. Naime, kada nakon pravno problematičnog referenduma donesete izuzetno tešku odluku o apsolutnoj diskonekciji, koja podrazumijeva ne-gledanje ovdašnjih TV stanica, kada odlučite da ne čitate lokalne pisane medije jer su uvreda za intelektualca, tada ste mahom neupućen tumač svake vrste CG postojanja. Napustio sam ovaj prostor, iako silom prilika živim u nametnutim mu preuskim granicama. Da li crnogorski književni krugovi iz straha, kompleksa, ili iz inih nekih razloga prećutkuju postojanje "Lutajućeg Bokelja" – nemam pojma. Vjerujem da je dozom svaki od ovih razloga u igri.
Orši di montanja
Kako književnici koji žive u Crnoj Gori, a koji pišu na srpskom jeziku, treba da se bore protiv očigledne marginalizacije koju trpe od strane državnih medija i tzv. nacionalnih književnih udruženja? Da li je rešenje u stvaranju zasebne književne scene?
Književnici koji žive u Crnoj Gori moraju najprije da rode između sebe ime. Ime koje iza sebe konačno ima Djelo s velikim D, i koje može da bude stožer okupljanja. Ako želi. Zasebna scena kakva-takva kanda postoji, no je po nesreći upućena da o njoj pišu najnepismenije dnevne novine u regionu – pogodite koje. Drugih medija gotovo i da nema. Bez medija nema postojanja. Koga su mediji, onoga su i književni puleni. Ne može čitalac željan lijepe književnosti da bude vidovit i sazna za Marka Markovića ako ne čuje gdje ovaj uopšte postoji. O k a t a s t r o f a l n i m tzv. opozicionim političarima pred čijim očima odumire i država, i jezik, i Bože prosti crkva, u kontekstu borbe za srpsku književnost kao esenciju nacije, posebno bi se moglo, kao o njegoševskim velikašima koji na komate razdrobiše glasačko carstvo. Ažmadeli, berekini, bertoldi, bigoti, cukuni, diškoli, faflatuni, fakini, falaci, farabuti, farfaloni, fijuni, fikanaži, floćuni, fulje, galioti, galuni, ganci, grintavci, imbruljuni, kokotini, leventice, luci, makaki, perleti, pjatuli, rompiškatoli, setobandijere, superbi, ščapini, šćacakini, škrivakuli, šotokuci, špakamontanje, špakuni, špicagvere, špilorki, štriguni, tentacioni, vagabundi, zavajoni, žmerduni – i, bre, politikuni jedni nikakvi, rječju – orši di montanja.
Ispada da srbijanska publika ima mnogo bolji uvid u kulturna dеšavanja u Crnoj Gori s obzirom da neki pisci "dukljanske provenijencije i crnogorskog kulturnog kruga" pokušavaju da osvoje i to tržište?
Da je nebo papir, a more da je mastilo, moglo bi se o tome. Zaista, koliko krajičkom uvida u našu sasvim skrajnutu stvarnost mogu da opazim, svi pisci koje pitanjem podrazumijevate naprosto vape da budu objavljeni u Beogradu. I od tamošnje konačno javnosti žele da budu priznati. To se do danas nije dogodilo. Između ostalog i zato što ni po čemu nisi nalik estradnim umjetnicima s prostora CG koje je Beograd prihvatio, poput mlađih pjevača Vlada, Sergeja, talentovanog Marovića ili glumca Miloševića. A prihvatio ih je iz dva razloga: Beograd nema razloga za taštinu s jedne, i prepoznao ih je kao imaoce kvaliteta s druge strane.
Kako biste sebe definisali, kao bokeljskog, crnogorskog ili srpskog pisca?
Sebe naposlijetku vidim kao srpskog pisca iz Boke Kotorske.
Stalno apostrofirate Boku Kotorsku. Ne činite li posredno onu istu lokal-patriotsku grešku koja je Crnu Goru odvela u – od strane zapadnih medija prećutani nacionalizam, potom i u secesiju?
Ne bih na taj način poslagao premise. Evo zašto. Boka Kotorska u romanu jeste samostalna i suverena zalivska država, ali je Boka u romanu i teatrum mundi, slika svijeta. Boka je simbol svih naših i ne samo naših balkanizacija, pokazatelj kako danas nema suštinske samostalnosti i suverenosti. Podsjetiću: u romanesknom Kotoru stoluje Visoki predstavnik, što će u prevodu na stariji i precizniji termin reći – prokurator. Idilična turistička destinacija s druge je strane za njene žitelje zatvor, dakako – sa svim nužnim demokratskim predznacima. Boka u romanu je meta-Boka, geografski piksel koji bi mogao da postoji bilo gdje, s junakom kojemu ne mirišu naročito globalna dešavanja. Pa je svime što čini i predstavlja ustao protiv njih.
Ima mišljenja da bi se "Lutajući Bokelj" mogao u budućnosti da čita kao ideološko štivo, kao roman koji idejno i politički odvaja Boku Kotorsku od Crne Gore?
Svjestan sam mogućnosti takve vrste čitanja, ali ih odbacujem kao budalaštine. Glavni junak – u romanu čiji je jedan od protagonista i Zaliv – ipak je po tom pitanju decidan: na referendumsko pisanje da li je za samostalnu i suverenu Boku – zaokružio je NE, i to je bilo jedino njegovo participiranje u laži zvanoj demokratija. Pobijedila je opcija za tzv. samostalnost i suverenost, i čitaoci su pred sobom dobili Visokog predstavnika, prokuratora Ujedinjenih zemalja. Na stranu roman, ja i dalje mislim da je vrijeme za stvaranje nacionalnih država bilo ono u 19. vijeku, a da je sve poslije toga zamjena teza iliti prodaja roga za svijeću. Živimo u geografskim prostornim sprdnjama, ubjeđivani neprekidnim TV-mantrama da živimo bolje.
Pratite li domaću književnu produkciju?
Kako da ne. Konačno je NIN-ova nagrada došla u prave ruke. Pištalo ju je po svemu zaslužio. U neku ruku je i Bajčev "Haman Balkanija"...
Kako vidite situaciju na ovom planu u Crnoj Gori?
Vi previđate da ja nisam književni kritičar, da nemam podrazumijevajuću obavezu da pronalazim talente i nužno navigavam kroz hiperprodukciju. Čak i ako čitate knjigu sedmično, što će reći 52 knjige godišnje, pa i da živite 100 godina, opet ni za najbolje ne preostaje vremena. Pisanje je posvećenost, izabrano izgnanstvo nalik monaškom, maraton je to. Književnost mora i da uči, ne samo da zabavlja. Pisaca koji su do krajnjih granica svog intelekta i talenta podigli motku preko koje skaču, naprosto je malo.
Iza svih vaših odgovora kao da i dalje ostaje talog neizrečenog. Kako vidite Crnu Goru iza režima Mila Đukanovića?
Ne rekoh li? Iza famoznog referenduma prestao sam da gledam kroz MNE prizmu at all. Nedopustivo je provincijalna postala po mene takva optika. Boka Kotorska je jedina svjetska provincija koja je kulturološki i civilizacijski vjekovno superiornija u odnosu na svoju very own prestonicu. Zato i ne pristajem na učestale pozive po kojima bi se Boka trebalo da izbori za svoju kulturnu autonomiju. Čemu borba za ono što je dobijeno bez borbe, samim činom postojanja? I ovako kako je, bolje je u odnosu na sve pretpostavljeno trošenje energije, novaca ili ne daj Bože zle realne krvi. Razlika je jasna. Čak je i svi u naše prilike neupućeni turisti vide, čim s obale samo uzmu da se dive civilizaciji naših visinskih kota. U iščekivanju izvijesnih globalnih nedaća, mudrom bi trebalo da bude dosta.
Prije neki dan dodijeljena je nacionalna nagrada "Miroslavljevo jevanđelje" pjesniku M. Popoviću. Nagoni li vas to da pročitate nagrađenu zbirku?
Priznajem da od vas saznajem za rečenog laureata. Bješe li to onaj bokser? Iz doba kada sam još gledao TV, spominjem se nekog boksera, crnogorskog pjesnika. Koji god bio laureat, sve manje mislim da poezija ima realnu društvenu funkciju. Njome kao zastavom danas suvereno maše roman.
Међународно признање Књижари Со
Još kao djelo u nastajanju ovjenčan prestižnom nagradom "Borislav Pekić", roman Nikole Malovića "Lutajuci Bokelj" (Laguna, 2007, 2008, 2009) našao se u književnoj sezoni 2007/2008. u širim i užim izborima za nagrade: "Miloš Crnjanski", NIN-ova nagrada, Vitalova (Zlatno sunce), "Branko Ćopić" i "Meša Selimović". NIN-ov kriticar, Tihomir Brajović, govoreći o 4 najbolja romana u 2007, nazvao je Lutajućeg Bokelja "najvećim književnim otkrićem godine". Slijedi cijenjena nagrada "Laza Kostić", nagrada banjalučkog Sajma knjiga, "Majstorsko pismo" - nagrada za životno djelo, te nagrada "Lazar Komarčić". Riječ je o najprodavanijem romanu nekog domaćeg autora na svim prošlogodišnjim obalnim sajmovima. Za dvije godine (jul 2007 - jul 2009) objavljeno je 5 izdanja, s oko 6.700 prodatih primjeraka. Na zvaničnim mjesečnim listama najprodavanijih knjiga (www.knjizara.com), roman Nikole Malovića slovio je za bestseler pune dvije godine.
„Pomorski život“ kapetana Vlada Ivelića iskustvena je životna priča jednog od posljednjih Bokelja koji je plovio na jedrenjacima, a karijeru okončao na parobrodima – nakon punih 50 godina plovidbe.
