УПРКОС СВЕМУ, КЊИЖЕВНОСТ

У Србији се обично услед лењости духа, али и најприземнијег опуртунизма, људи па и групе обично етикетирају пре него што кажу и једну једину реч. Тако смо и ми чланови групе П-70, одмах проглашени политичким истомишљеницима, јер то захтева најмање интелектуалног напора. П-70 није група политичких истомишљеника. Ми смо, како је то приметио новинар Политике, „врухунски индивидуалци“, дакле умемо да мислимо и не делимо о свему исте ставове.

Па зашто смо се онда организовали?

Организовали смо се зато што смо се сложили да у оваквој Србији књижевност није, за разлику од других држава у региону, прихваћена ни као елементарни састојак националне културе, ни као нормалан чинилац јавног живота. Организовали смо се јер не пристајемо да наша књижевност буде пуко средство у пропагандном рату, не пристајемо да писце делимо на „напредне“ и „назадне“, нити да се извињавамо када кажемо Црњански, Настасијевић, Растко или зато што пишемо на српском језику. Организовали смо се јер не желимо да сахрањујемо живе писце, као што чине они за које је књижевност само проститутка идеологије. Организовали смо се јер не желимо да пишемо само оно што може да се прода или само оно што може да успава. Сакупили смо се јер смо пристали да кренемо на пут књижевног дијалога и сусрета са читаоцима; од Суботице до Ниша све до Херцег-Новог, јер не желимо да гледамо мртве градове без књижара, у којима је реч странац, а слика са ТВ екрана једини домаћин. Не делимо мишљење да нико ништа не чита и не прихватамо да књижевност нема никаквог значаја.

Заједно смо јер делимо исто осећање књижевности: за нас она није фабрика за производњу лепоте, незаинтересована за било шта друго. За нас, она је последње прибежиште истинске демократске свести која подразумева укрштање различитих идеја и различитих слика света, како би се у том колоплету појавило нешто што се нигде другде изван књижевности не би могло појавити.

Назовимо то Духом времена.

Нисмо склони да књижевност коју пишемо потчињавамо ни лоби-групама, ни политици, ни тржишту, али желимо, а неки од нас су то већ и учинили, да и политику и тржиште и рецентну историју и блиску будућност, учинимо темама наше прозе јер смо уверени да књижевност зна више, пошто је слободнија од свих других начина изражавања. Наша књижевност је упућена онима који не пристају да буду деградирани у армију бесловесних потрошача са развијеним павловљевски рефлексом: када се нешто појави на екрану, да то оду и купе, када им се нешто каже, да у то и поверују.

Зато наша књижевност, користећи најразличитије могуће поетике, ипак тежи једном: уместо да гради стереотипе, жели да их доводи у питање, уместо да свет посматра као збир очигледности, она га види као низ знакова које треба тумачити или, ако хоћете, читати. Наша књижевност не жели да се служи орвеловским новоговором, нити ми желимо да будемо у крду само зато што је у њему топло. То не одговара нашем чулу мириса. Наша књижевност, уз све могуће разлике, жели да постави питања која се не смеју поставити, да детабуизира наш културни простор и коначно једном створи простор за слободно мишљење и изрицање тог мишљења, јер смо некако уверени да то значи реч демократија.

Стога: нисмо котерија, не представљамо никога, нити смо група за притисак. Заједно смо јер смо уверени да је слобода стварања и мишљења изван политичко-тржишних ограничења, неминовни предуслов за најшире могуће схваћену слободу.

Владимир Кецмановић

Слободан Владушић

Никола Маловић

Дејан Стојиљковић

Марко Крстић