Nema milosti za one koji još uvek veruju da treba plaćati sve dažbine državi, za one koji uzalud pokušavaju da poštenim radom zarade za život, za one koji veruju u to da političari (baš kao i oni, i svi) služe narodu koji ih je izabrao

 

Pogledaj bagru, anđele. Njihova duša je prokleta...
Bora Đorđević, Pogledaj dom svoj, anđele

Bio ovih dana jedan moj prijatelj u Feketiću. Mesto malo, sve onako vojvođanski opušteno. I video tamo nešto što ga je sasvim prodrmalo i protreslo. Toliko da je odmah došao kod mene da mi ispriča. Da mi prenese sav svoj bes i tugu...
Reč je o dvoje nesrećnika, pritisnutih nekim dugom koji bezuspešno pokušavaju da vrate.
On i ona, u užasnom siromaštvu, rasprodaju sve po kući. Zadnje što im je ostalo je neki stari, razdrndani reno četiri.
Iako im je taj auto neophodan, jer on ponekad zaradi neku crkavicu razvozeći stari nameštaj, iako je ona protiv te očajničke prodaje, iako je sve to nedovoljno za vraćanje makar dela duga koji iz meseca u mesec sve više narasta - oni su rešili da prodaju svoj reno.
Stavili su cenu od 800 evra u besplatan oglas i čekaju kupce, onako ustreptali i nesigurni kakve ih je Bog dao.
Ali problem je u tome što kupaca nema. I, takođe, što bi oni svoj reno prodali i za manje (i za mnogo manje) novca.
Samo da dođe bilo ko i da im ponudi bilo šta.
Samo da prežive još ovaj dan, makar do sutra.
Da kupe nadu.
Za njih, odavno još, nema dobrog jutra i spokojne noći. I ne raduju se ničemu što im se događa, ovako sudbinski zakovani za svoj kobni dug. Nemoćni da se izvuku iz problema koji ih je prerastao i sad preti da ih potpuno uništi.
A, ipak, oni se vole. On, u svojoj pocepanoj trenerci, drži nju za ruku, onako nestvarno bledu i večno bolesnu, suvu kao prut. Drži je kao da je princeza. Za njega je ona najlepša, jedina na svetu. Jedini smisao njegovog života (ako to još uvek može tako da se nazove). Jedino svetlo u njegovoj tami. Jedinu nežnost u svetu prepunom laži, smicalica i grubosti. Svetu koji kao da je pravljen da bi mučio do smrti takve kao što su njih dvoje...
Bez ičije pomoći i zaštite, oni žive svoj doživotni zatvor, na uslovnoj slobodi. U kućnom pritvoru u koji ih je doveo očajnički potez jedne nepromišljene pozajmice.
Da, znam, mnogi će sada reći: "Sami su krivi, što su se uopšte protezali preko svojih mogućnosti, što su uzimali  ako su znali da nemaju da vrate".
Odvratni, cinični moralisti uvek imaju šta da kažu.
Uvek su tu, da dosole živu ranu. Da nam otkriju kako smo zaslužili ono što nam se dešava. Da smo prokleti i nepotrebni, ovakvi kakvi smo. Da i ne zaslužujemo ništa bolje od ovog užasa koji živimo. Da smo sami krivi za pakao koji - sve teže i bezuspešnije - pokušavamo da proglasimo nekakvim životom.
On ništa od toga ne bi znao da opiše, ali zato sve to živi. Svu muku nemogućnosti da povrati izgubljeno dostojanstvo. Da nešto uradi sa sobom i svojom mukom. Da nešto pokuša da uradi, da proba da zaradi taj novac koji im, kao guba, kao demon, sedi za vratom.
Ona sve vidi i shvata, i njeno malo srce je zaleđeno strahom od nepoznatog. Od onoga što naši ekonomisti tako hladno zovu "tranzicijom" ("neophodnim procesom koji moramo da prođemo, na putu za Evropu").
On se smatra krivim za sve. Za to što se nije snašao kao neki drugi. Za to što je uvek pomagao kome je god trebalo. Za to što je otišao na ratište kada su ga pozvali. Za to što je stajao u redu koji su drugi preskakali i zaobilazili. Za to što je stiskao kaiš, i opraštao ono što je dao za Zajam za preporod Srbije. Za to što je verovao da će naša država misliti na takve kao što je on, na milione sličnih njemu. Zbog toga što je mislio da će sva ova nesreća jednom proći. I da ne treba misliti samo na sebe. On je sve vreme radio, trpeo i ćutao. Uvek je bio dobar radnik, sve dok nije dobio ničim izazvani otkaz. Uvek je davao više nego što se tražilo, verujući u smisao žrtve za zajedničko dobro. Bavio se i sportom, bio četvrti u maratonu na državnom prvenstvu. Ali, ovaj drugi, životni maraton izgleda nije umeo da pretrči kako je trebalo...   
Nema milosti za poštene i naivne, za one koji ne grabe i ne otimaju, za one koji pronađeno uredno vrate, za one koji nisu shvatili ili nisu pristali da igraju po novim pravilima. Nema milosti za one koji veruju u ma šta drugo osim novca i profita. Nema milosti za one koji očekuju pravdu, za one koji veruju da postoje i oproštaj, i druga šansa, i samilost. Nema milosti za one koji veruju da će se neko sažaliti nad njihovom nesrećom, nad njihovom uplakanom decom, nad njihovim nepotrebnim životom.
Nema milosti za njega i nju, sa starim renoom koji niko neće da kupi i nevraćenim dugom koji ne mogu da vrate. Nema milosti za njihovu međusobnu ljubav, nema milosti za njihovu veru u ljude, nema milosti za njihovu uzaludnu nadu. 
Da, nema više milosti, ni za koga. I neće je ni biti. Zato što ovom nesrećnom zemljom, odavno već, vladaju čemer, smrt i jad.
Ali se ovde, ćutke, stisnutih zuba, spremno čeka onaj čije će ime značiti pravdu (kao u onoj Rundekovoj pesmi o Šejnu).
A kada dođe taj čas, a doći će, siguran sam u to - neće biti milosti za one koji nisu znali za milost.
I neće biti nikakvih pitanja, nikakvih raspravljanja.
Sve će biti već unapred jasno. I svako će dobiti po zasluzi.
Što reče pesma: "Neka na svojoj koži osete šta znače beda, strah i bol..."