1.    Razlika između Germana i Slovena ravna je razlici između reda i haosa.
2.    Bila je to standardna, neutralna, rutinska recenzija, mogla se odnositi na bilo koju savremenu knjigu kratkih priča pa i na ono što sam sam u tom trenutku radio.
3.    Krevet je moćna izmišljotina, tvrđava sa koje lepo vidiš okolni svet.
4.    Golmani na svet gledaju iz obrnute perspektive, mlataraju i misle da se nešto može uraditi rukama, kao da se bilo šta, bilo čime, može zaista uraditi, imaju strah od penala i pomalo su perverzni, čuvaju nešto što je neminovno, i što će se kad-tad desiti, kao smrt.
5.    Od susreta uvek biva priča.
6.    Narodnoj biblioteci je suđeno da s vremena na vreme izgori, kao što je to slučaj i sa svakim drugim mestom ljudske mudrosti.
7.    Moderna štampa umetnički apsolutno regresira.
8.    Sinovi su izdajice, a očevi su govna.
9.    Da, kažem vam, smisao je sasvim nestao. I svi znamo da je to otuda što smo napustili Boga.
10.    Amerika danas ne vlada pameću nego Holivudom.
11.    Svi intelektualci su metilji, žive sise, samo pričaju o smrti.
12.    Beograd je pun drama, pomislim, samo nema više Šekspira da to napiše. U mojoj zgradi imate sve one njegove likove, ukroćenu goropad, hamleta, polonija, lira, ričarda, otela, rozenkranca i gildensterna, dezdemonu, celo gotovo pozorište, i ništa. Niko od njih ne zna šta zapravo jeste, niti ih je briga što na ovom svetu postoje stvari o kojima njihov duh ni ne sanja.
13.    Naslednici nakita sa njime naslede i sudbinu pređašnjih vlasnika. To je čista istina.
14.    Pisci su čudan svet, misle da danas neko čita.
15.    Umetnost oduvek živi od postojanog i nezaustavljivog otkrivanja intimnosti. Kada se pokažemo do kože, idemo dalje, skidamo i kožu.
16.    Na nedostatak se vremena žale jedino ljudi koji ništa ne rade.
17.    Voleo sam da se moje priče dopadaju ljudima, danas mi je svejedno.
18.    Da biste bili pisac, da bi ste mogli na miru, sasvim spokojno, da pišete svoje priče ili pesme koje popunjavaju vašu i bilo čiju unutrašnju prazninu (...), morate naučiti da izdržite stravičnu ravnodušnost sveta.
19.    Mi se menjamo onako kako ne želimo, što će reći – uvek nagore.
20.    Slučaj je uvek viša nužnost.
21.     Meni je zaista dosadilo da književnost ne liči na život, na šta bi kog đavola trebalo da liči ako ne na život?
22.    Što je loše zavezano, bolje da je odvezano.
23.    Novac dobijen na špekulaciji duplo je slađi od pošteno i teško zarađenih para.
24.    Dobri ljudi (...) umiru pre vremena.
25.    (Čehov) Leto od nas uvek načini nekog drugog.
26.    Dobro uvek ide retko i samo (...), a dva zla uvek zajedno.
27.    U čekanju ribe nema dosade.
28.    I prošla godina, baš slaba, kuku i pomagaj, bila je bolja od ove.
29.    Ko me kleo nije dangubio.
30.    Ribolov nije ništa drugo nego pokušaj da pripremimo i izazovemo taj čarobni slučaj da riba baš toga dana, baš na tom mestu, baš u tom trenutku, proguta baš našu udicu sa baš tim, našim, ponuđenim mamcem.

Novobeogradske priče
1.    To je različito, Beograd i Novi Beograd, ali je razlika neobjašnjiva: ko zna – u redu, ko ne zna – nije na velikom gubitku.
2.    (TV=) besmislena sprava za direktne prenose smrti, zabijanje golova, političke masturbacije i ostale užase.
3.    Ponekad je potrebna cela godina za dva stiha.
4.    Kultura se razvila pod pokroviteljstvom dželata.
5.    Nema nevinih. Svi koji pristaju da žive onako kako žive ne mogu biti nevini.
6.    Stoku mirnom čini jedino strah.
7.    I novi Mesija će se roditi u direktnom TV-prenosu.
8.    More, drugo ime za nebo. Nebo, drugo ime za more.
9.    Kad malo bolje razmislim, usamljenici po novobeogradskim soliterima vrlo su nalik isposnicima koji ceo život provedu u ćelijama skrivenim negde gore, visoko, na stenovitim liticama.
10.    Svakodnevne istinite priče, uglavnom su loša književnost. Ono što se ne dešava svuda i svakom, nije zanimljivo. Priča mora da te u nešto uveri, a glupost je uveravati nas u ono u šta inače već verujemo.
11.    Ljubitelji Save ne vole ljubitelje Dunava. I obratno. Razlika u mentalitetu i karakteru. Pivo i vino.
12.    Dugo očekivani povratak postaje neizvesni dolazak.
13.    Onaj ko radi noću dan vidi drukčije.
14.    Putovanje je čarolija, nešto kao film bez scenarija, u kojem pristajemo da budemo glumci iako ne znamo važnost sopstvenih uloga, niti možemo da predvidimo sled događaja. Možda tek ponešto naslućujemo.
15.    Sećam se, još, da smo po podrumima lovili mačke. Bilo je toliko zverstva u nama da se i sada libim da ga opisujem. Da se razumemo, to zverstvo u međuvremenu nije nigde iščezlo, samo je dobilo drukčiju, pritajenu, perfidniju formu.
16.    TV nije iluzija, ni laž, ona je čista, savršena praznina u slikama. Ona nikada ne govori ništa. Čak i kada nešto direktno prenosi.
17.    Analiza uništi fascinaciju.

Tortura teksta
Zapisi jednog šetača
1.    Književnost je danas, očigledno, mala, sirotinjska zabava, katarza za internu upotrebu, budući da svi pišu ali niko ne čita.
2.    Stvarnost je poništila bilo kakav uticaj literature, možete napisati i reći šta god hoćete, i ništa, svet će ostati apsolutno ravnodušan, uprkos tome što mediji neprestano proždiru književnost. Da, možete napisati šta hoćete i o kome hoćete, ali ništa stvarno ne možete uraditi.
3.    Za osobe sa uskraćenim mišljenjem TV ima totemsku vrijednost.
4.    Pisanje je postalo jedini način preživljavanja, jedini način da se ostane koliko-toliko normalan.
5.    Na pitanje šta da se radi, mogu jedino, posle svih nesreća koje su nas zadesile, reći: pa treba živeti, mirno, ne nanositi zlo drugome, ako već nismo u stanju da činimo dobro.

Londonski dnevnik
1.    Svi čekamo da nam se nešto dogodi, ali ne znamo šta.

Ratni dnevnik
1.    Čisto iskustvo govori mi da narod kojem pripadam ima ulogu večitog velikog gubitnika, i da je njegovo postojanje uvek postojanje u gubitku.
2.    Vesti su jezive, kao infuzija otrova.
3.     Ne volim pitanje: kome je danas do umetnosti? Evo, na primer, meni je do umetnosti.
4.    Što više proničemo u smisao, sve smo nesrećniji. Osim u umetnosti.
5.    Nesreća ne dolazi sama, već traži pogodno tlo, a ovaj narod se uvek, čak sa nekom vrstom tanatoidne radosti, nesreći odazivao.
6.    Mit o sopstvenoj izuzetnosti nužno se završava apsurdom i groteskom.
7.    Jugoslavija je duhovni, istorijski, politički i ekonomski projekat koji jedino Srbi nisu iskoristili da bi uzdigli sopstveno nacionalno biće.
8.    Tehnologija razvija sistem komunikacija ali onemogućava izvorno komuniciranje.
9.    Tehnologija apsurdno postoji isključivo kroz proizvodnju smrti.
10.    Strpljiv sam, jer kad čekate Boga, strpljenje se podrazumeva.
11.    I to je današnji svet, glup, ravnodušan, neumoljiv, površan, bez, bez suštine. Moral je samo jedna zastarela, obesmišljena reč.
12.    Mogao bih ovako da se jezički presvlačim do u beskraj. Ja ne verujem ni u Boga ni u jezik. Ne možeš verovati u jezik a ne verovati u Boga.
13.    Bog puca trojke u poslednjoj sekundi.
14.    Uvek se iznenadim kad sretnem nekoga ko je pročitao ponešto od onoga što ja pišem, a iznenađenje potiče od toga što sam potpuno ubeđen da je svet prestao da čita, definitivno i neopozivo.
15.    Milankov je primer kako pisac u ovoj kulturi zavisi od teme kojom se bavi, a ne od estetičke artikulacije te teme. Pisao je izvrsne priče ali se klonio politike i istorije, i zato je danas uglavnom zaboravljen.
16.    Imam utisak da čan ni oni koji o svemu ovome odlučuju (običan svet opet je bezočno instrumentalizovan i izmanipulisan), ne znaju dalji razvoj događaja.
17.    Ako čoveku neko zakucava u glavu dnevno tri eksera, on će smanjenje na dva doživeti kao nebeski dar.
18.    Važno je da razgovaramo, makar s naporom.
19.     Pisanje je, ako ćemo pravo, samo potvrda nemogućnosti da se razumemo.
20.    Današnji svet je ravnodušan i apsolutno proizvoljan. Nekrofiličan. Milijarde ljudi uvele nemaju pametnijeg posla nego da sednu ispred televizora, otvore pivo i pogledaju današnji učinak nekog bombardovanja, masakra, verskog ili građanskog rata. Sede pred televizorom koji je izmišljen da bismo bolje komunicirali, a koji je zapravo ukinuo izvornu komunikaciju.
21.    Između izveštaja sa ratišta i smrti koju gledamo u nekom igranom filmu više nema nikakve razlike.
22.    Kao da svi peviđaju da se apsolutna proračunatost jednog trenutka otima konroli, život izmiče matematici, i sve se pretvara u pometnju u kojoj svi govore ali niko nikoga ne čuje.
23.    Besprekornost tehnologije mora na kraju poroditi haos. I evo, porađa ga.
24.    Rat je zgusnuti trahizam, pomereno lice sveta, a književnost uvek počinje od krize ili neravnoteže realiteta, da bi ih jezički prevazišla: antički teoretičari formulisali su estesko-etički princip da se uzvišenost lepote rađa u blizini smrti i taj princip važi i do dana današnjeg.
25.    Trogodišnja devojčica koja pogođena gelerom od nekog teledirigovanog projektila umire u svom kupatilu, jeste anđeo, a ne »kolateralna žrtva«.
26.    Napolju, sunčan prolećni dan, maj se došao neosetno, kao da se prokrijumčario u ovu nesrećnu zemlju, u ovaj Apsurdistan, u kojem svako ima rešenje, svako sve razume, svako zna nešto što niko drugi ne zna, a svi se vrtimo u bezizlazu, kao hrčak u vrtešci, nemoćni da bilo šta učinimo.
27.    Sećaš se onih siledžija iz osnovne škole, koji su otimali kintu, lepili žvake devojkama u kosu i tukli samo slabije od sebe. Ti su danas realizatori. A kolovođe su oni muljavi, iskompleksirani mamini sinovi, one čepe koji su u svojoj prosečnosti samo na svađu i na tuču druge podmuklo podsticali, uživajući u njoj, a nemajući petlje da se sami upuste. Od takvih su danas postali predsednici vodećih svetskih zemalja.
28.    Spoznaja ne donosi olakšanje.
29.    Količina besmisla koja me okružuje čini da se osećam kao sijalica od dvadeset pet vati izgubljena u svemiru.
30.    Ko ne može da se realizuje u relativno mirnim okolnostima (mada je svakodnevica oblik permanentnog, neobjavljenog rata, za posao, za honorar, za hranu, za uspeh), dođe na svoje u ratu.

Eseji
1.    Književnost menja svoj civilizacijski status i smisao, postaje beznadežno spora i troma u odnosu na hladne medije, na plitkost svakodnevne komunikacije – njena (ne)važnost gubi se u sveopštoj ravnodušnosti tehnologijom kretenizovane populacije na prenaseljenoj zemlji.
2.    Vrlo je indikativan odgovor na pitanje ko je sve pisao knjige sa novim, istorijski »zadatim« temama. Reklo bi se da postoje tri vrste takvih pisaca. Prvi od njih su učesnici i neposredni posmatrači minulih zbivanja, dakle, oni koji nisu pisci po vokaciji. (...) Dobili smo, tako, tim knjigama, celo jedno krilo primenjene«, poludivlje književnosti koja, sasvim razumljivo, nije ni htela ni umela da vodi računa o elementima književne realizacije, već je ceo svoj interes pisanja usmeravala prema opisu slučajeva porođenih i zauvek određenih zlehudim iskustvom.
Druga grupa pisaca su dojučerašnji novinari (...) senzacionalistički intoniranih tema čiji je naboj takav da je ponekad, zaista, za privlačenj čitalačke pažnje, dovoljno prepisati priču iz života. I takav tip pisanja stoji na rubu književnosti, ali, za razliku od onoga prvog pisanja, ni na koji način ne može biti zaštićen od strogosti kritičkih kriterijuma, te toj strogosti i podleže. (...)
Treću vrstu pisaca čine istinski književnici.
3.    Svet je sve ravnodušniji prema književnosti osim kada su u pitanju neke trivijalne storije ili romani shvaćeni kao predlošci za holivudske filmove. To je izgleda nemoguće promeniti, zato što glavni tok civilizacije ide na suprotnu stranu od procesa umetničkog pisanja.
4.    Da biste bili čitalac, potrebno vam je vreme, a ko danas ima vremena.
5.    Sa čitanjem, u to sam apsolutno siguran, čovek doseže punoću svoje samosvesti, lakše se određuje prema svetu i nekako ga podnosi.
6.     Broj kopija poništio je postojanje originala.
7.    Nevolja je u tome što mi gledamo TV (ona je slika i merilo sveta), ali, u osnovi, ne vidimo ono što nam ona prikazuje. TV slike prolaze kroz nas kao kroz zavisne, poludobrovoljne, neutralne medije. Današnji gledalac je postao kolektor apatije.
8.    (TV=) tehnološki totem našeg veka.
9.    TV je čudo (koje je) istog časa kada smo se suočili s njim, ukinulo sva ostala čuda u našim malim, bednim provincijskim životima.
10.    Uprkos civilizacijskoj akumulaciji sve boljih knjiga, svet, generalno uzev, postaje sve gori.
11.    Čitanje kao drevni, gotovo sakralni čin kojim se usporava vreme i proniče u svet, nepovratno odumire.
12.    Kada svi pišu i objavljuju, zašto bismo uopšte čitali? Pisanje kompenzuje čitanje, grafomanija nas odvodi u autizam. Tada reči drugih postaju manje važne od naše reči, pa prema tome bivaju nevredne čitanja i trošenja vremena.
13.    Književnost koja nije medijski eksponirana takoreći ne postoji.
14.    Otkad je sveta i veka: postoje genijalni, veliki, značajni i dobri pesnici, potom pesnici mediokriteti, amateri i diletanti.
15.    U samoj književnosti nema povlašćenih tema (umeće oblikovanja daje relevantnost temi), ali u očekivanju čitalaca ta povlašćenost i te kako postoji.
16.    Pisci bi se mogli podeliti na one koji osluškuju interesovanja potencijalne publike pa im udovoljavaju (što je profesionalno svojstvo prvog reda) i na one koji pišu za sebe i, eventualno, za sebi slične, što je teži i manje obećavajući put, jer elitizam ponekad postane autizam.
17.    Na vrhu nema hijararhije.
18.    Svako novo veliko delo podsvesno podrazumeva sva velika dela koja mu prethode.
19.    U umetnostu je legitimno samo ono što je estetički produktivno.
20.    Ne može se odsustvo pameti, obrazovanja i dara nadoknaditi prezrivim, olakotnim odmahivanjem ruke.
21.    Kritičar koji nema dobre namere i ne podrazumeva ih, nije kritičar.
22.    Na besmislene primedbe teško je smisleno odgovoriti.
23.    Ko će nas uopšte čitati, bez obzira na vrednost dela, ako se uzajamno ne čitamo? Takva je, nažalost, srpska književnost danas.
24.    Postmodernizam je, nažalost, kraj književnosti, ne zato što se književnost više ne piše (naprotiv, piše se više nego ikada) nego zato što je gotovo niko ne čita. To čak ne čine ni oni koji se bave pisanjem.
25.    Mišljenje (i pravo na razliku mišljenja) dobija svoju legitimnost samo kada se ogledne i oproba u drukčijem, nasuprotnom razumevanju sveta. Ali, ja mišljenjem zaista ne mogu smatrati gluposti i koještarje.
26.    Pisac je nepopravljivi individualista, ili nije pisac.
27.    Književnost, očigledno, gubi autoritet. Ako se književnost i dalje nkako shvata, onda se najčešće shvata kao dekorativna socijalna konvencija (mi moramo imati kulturu!) koja postoji po neupitnoj inerciji tradicije.
28.    Biti postmodernistički pisac znači nemati iluziju da se bilo šta može postići, učiniti, stvarno reći, posredovati.
29.    Svaka se vrednost konstituiše tek nužnim prolaskom kroz fazu poricanja.
30.    Svaki pisac, u osnovi je čitalac. Dok piše, on čita samoga sebe. A kada čita druge, on traži vlastitu meru.
31.    Ne verujem da je moguće postati pisac bez poznavanja književne konvencije.
32.    Kada vrhunski pesnik kaže, na primer: so – vi pod jezikom morate osetiti slan ukus.
33.    Nakon niza knjiga kritika, u kojima dosta prostora zauzima tumačenje kratke priče (teorijski aspekt i analiza tekuće produkcije) i šest knjiga kratkih priča, završio sam u skepticizmu – algoritam kratke priče, barem za mene, ne postoji. (...) To je veština koja se uvek iznova uči i, izuzimajući neke tehničke detalje, zaboravlja se čim stavite tačku.
34.    Ponekad, mada vrlo retko, učini mi se da znam što je kratka priča. Nešto kao malo čudo u jeziku, nekoliko zanimljivih, neobičnih (ili običnih) zvučnih rečenica, dobar ritam, obavezno skretanje smisla suprotno od očekivanog, pa efektna poenta, u kojoj se skuplja sva energija prethodno upotrebljenih reči. Uverenje da sve to zaista znam, mada ne znam, raste sa čitanjem retkih dobrih knjiga kratkih priča. Te knjige, među koricama, kriju jezičke minijature posle kojih na svet nećete gledati istim očima. Potrebno je da samo prođemo kroz ogledalo i suočimo se sa malim, praskavim čudima.
35.    Što nije moguće objasniti, može se ispripovedati.
36.    Književnost je izgubila svoju socijalnu, lažnu humanističku i etičku ulogu. Danas, na Zapadu, ona pokušava da preživi tako što se prilagođava jedinoj istinskoj moći (Kapitala i Tržišta) dok na Istoku poprima oblik socijalno neupotrebljive intelektualne ezoterije.
37.    Srpski pesnici se, preko tiraža svojih knjiga od tri stotine primeraka, u stvari, uzajamno dopisuju, a pripovedači i romansijeri (izuzev onih koji dobiju NIN_ovu nagradu) mogu, preko toga broja, računati sa još nekoliko desetina nekim čudom preživelih čitalaca, »sebi sličnih duša«, kako je to svojevremeno govorio Danilo kiš.
38.    Čovek koji, recimo, tri sata dnevno gleda TV ili obavi dvadesetak telefonskih razgovora, primi za taj jedan dan onoliko informacija koliko su njegovi preci nekada primali za jednu godinu svog života, pa on, sve i da hoće, ne može biti isti kao ti njegovi preci.
39.    Pisac treba da proizvodi jezičku iluziju i da njome korodira i neutrališe govor politike.
40.    Ponekad verujem da se deo mehaničke energije koju utrošite dok rukom prepisujete ili prekucavate neki tekst, pisanjem na kompjuteru preusmeri u drukčiji tip koncentracije.
41.    Danas se itekako pažnje posvećuje jezičkim finesama, ritmu izlaganja, specifikacijama stila. A o lekturi i korekturi da i ne govorim. Ponekad mi se čini da ta umeća odumiru.
42.    U eri eleksandrizma stepen književne samosvesti veći je nego ikada. Književnost se sve manje bavi svetom, a sve više sobom, povodom sveta. Nadnesena nad sopstvenu tradiciju osećajući njenu blagotvornost ali i jedva izdrživ teret, aleksandrijska književnost više se i ne obelodanjuje u prostoru pukog pričanja priče (jedna te ista priča uvek se iznova priča) već, prevashodno, u nadgledanju i komentarisanju toga pričanja, njegove svrhe, njegovih granica, njegovih razloga, njegovih uvida. Budući da je sva od pisanja, od povratka u njega, aleksandrijka književnost ukida granicu između života i literature. Piše se da se ne bi prekinulo pisanje/disanje, da bi se očuvala beskonačnost niti. Delo umire u svakom predahu pera, u naporu da se smisli naredna reč.
43.    Književnost više ništa ne može (da deluje, da bude odgovorna), niti tako nešto treba da pokušava. Književnost, uostalom, nikom više nije ni potrebna, niti je uopšte važna. Ona je hoćeš-nećeš, u našem dobu, mala, mikroskopski sićušna, a samo medijski preuveličana priča. Pisci su ostavljeni sami sebi i svojoj maloj mazohističkoj strasti igranja rečima.

Ako je to ljubav
1.    Interes formira istinu, a sila je nameće. To je sva mudrost delovanja današnjeg sveta.
2.    Strast kolekcionarstva nije samo u tome što nešto imamo, nego i u tome što to drugi nemaju, možda čak više u ovom drugom.
3.    Ispunjenje želje nikad do kraja ne poništava samu želju.
4.    Ljubav je vreme, pre svega vreme, spremnost da naše sebično vreme podelimo sa nekim.
5.    Ona je savršena. I zato nije lepa. Lepota je izneveravanje savršenosti, odstupanje od idealnih proporcija.
6.    Kažu svete knjige, sve što postoji već samim činom postojanja ima neki smisao.