Невелико село Николићи налазило се до земљотреса из 1979. педесетак метара изнад мора, на полуострву Луштици, на заравни између камених увала Златна и Тијесна лука. И данас се налази на истом мјесту. Али...

До села је некад водило низбрдо тек пар козјих стаза, из оближњих Беговића, те нешто удаљенијих Замбелића и Мердара, али је свим тим стазама иза земљотреса завладала непроходна макија. Неки водичи медитеранску макију називају џунглом, премда нису у праву при одабиру ријечи, јер џунгла означава непроходну тропску шуму с високим дрвећем, док макија представља ниску шикару с тек понеким доминантним дрветом бора, чемпреса или храста, но је и она апсолутно непроходна. По томе су једино џунгла и макија сличне.

Рјечју, данас се до Николића већ не може копном. Колски пут, посебно не асфалтирани, до села није никад пробијен. Куриозитетно, до Николића се може само морем. Па ни то – до саме обале. Након историјског прегледа, погледајмо зашто...

Локално предање с елементима легенде казује да се у мраку једне историјске олујне ноћи (по некима у 14. в, по другима у 15. в) овдје насукао брод с мушким члановима грчке породице Николаидис. Током историје, није тај трговачки једрењак био једини грчки. Полуострво Луштица обилује необичним презименима грчког поријекла, Парапидима, Замбелићима (од Замбелис), и другима. Николаидиси су временом постали Николићи, и као сви Луштичани, узели за заштитника Св. Николу – као крсну славу.

Николаидиси-Николићи подигли су у 1483. у центру малог села завјетну цркву Св. Николе, око ње минијатурни камени трг, око кога су уредно, и рекло би се плански, на полуострвским каскадама подигли 12 породичних камених кућа у приморском стилу. Све оне су амфитеатрално распоређене у два полукружна низа с погледом на море. До шљунковитог апендикса, не ширег од 20-ак метара, води камено степениште.

Архивски подаци казују како су Николићи до 1756. имали свештенике из своје породице. Село је катастрофално пострадало 15. априла 1979. Готово се цијело урушило. Ријетко становништво расуло се потом којекуда, по Боки, Србији и Црној Гори. Потомци Николића који живе у Пиреју (Грчка) и данас се баве бродарском трговином.

Село је ренесансу доживјело крајем 90-их година минулог вијека, када се под јавности непознатим околностима при куповини цијеле урбане средине појављују енглески, ирски и заинтересовани руски купац. Отприлике у исто вријеме, на око 5 км ваздушне линије, големи полуострвски простор купује градоначелник Москве, Јуриј Лушков. Локалне новине никад нису писале о томе ко се то успио да договори с бројним насљедницима, те како је цјелокупна грађа за обнову Николића дошла морским путем.

До јуче урушене куће – подсјећају сада на нове. Почесто су зато у фокусу, као амбијентална урбана цјелина, и мотив су многих фотографија и ММС-ова који се пошаљу са свих туристичких бродова што љети саобраћају на релацији Будва – Херцег-Нови – Котор.

Приступ ували Драгàни (акценат је кратак, на другом а), забрањен је за све посјетиоце. Private! Неким транзиционим lex specialis(ом) омогућено је новим власницима да границе цијелог села ограде: с морске стране – забраном укотвљавања, а с копнене – невеликим парапетним каменим зидом. У зиду нема капија, нити контакта с луштичким залеђем.

Рибари казују да су до обнове Николића, у ували Драгани ловили многе морске пауке, рибе драгане, укусне али отровне, и да су временом почели да зазиру од те увалице-лучице. Истина, морски паук илити драгàна, једна је од најотровнијих јадранских риба. Њен је отров термолабилан (ако се рибар случајно руком убоде на репну бодљу ове рибе, не преостају му много пристојности: прва помоћ налаже да се управо помокри по озлијеђеном прсту или длану!).

Звона цркве Св. Николе чују се на сваком љетњем бродићу који између увала Златна и Тијесна луке саобраћа недјељом изјутра. Рониоци са Роса, такође казују да им је био забрањен приступ обали. По неким истраживачима подморја, у ували Драгани, налазе се занимљиви остаци старих грчких потопљених бродова. По другима, овдје у подморском камењару станују само отровне рибе, грујеви и мурине, без икаквих назнака да би се фрагменти амфора или старог оруђа уопште више могли наћи. Of the record, сазнаје се да је подводна пиратерија антиквитетима својевремено представљала врло уносан посао...

На овој честици идиличног копна, изворно насутој крупним облуцима, у предсезони зна да се поприлично пуши – од дробљења обалног камена пропуштеног кроз челичне зубе дробилица. Непознати власник увео је струју подводним каблом, и од некадашње не претјерано гостољубиве увале, направио је временом атрактивну шљунковиту плажицу.

Луштички Николићи до даљег ипак остају најтајанственије мјесто дуж цијеле обале, од Херцег-Новог до Улциња. Не налазе се ни у једном писаном водичу, нема их ни на једној карти. Видљиви су само с Google Earth небеса. Николићи постоје само љети. Отприлике као мјесташце Бригадун из англосаксонске бајке, оне о селу које је урекла вила, па је живјело тек један дан на сваких 100 година. Ниоткога суштински гледани, Николићи и њихови нови становници живе брже у односу на оне исписнике из бајковитог Бригадуна: активно, мјесец и по дана. Током сваке љетње сезоне.

Никола Маловић

Извор: www.in4s.net