Политика, БЕОГРАД, 15. јануара - Добитник НИН- ове награде критике за роман 2009. године је Гроздана Олујић за дело „Гласови у ветру”, саопштио је данас жири у редакцији најстаријег српског недељника.
Роман Олујићеве изабран је између осам кандидата који су ушли у најужи избор. У најужем избору су, поред романа добитнице Олујић, били су романи Рајка Васића „Прсти лудих очију”, Звонка Карановића „Три слике победе”, Жарка Команина „Љетопис вјечности”, Сандре Петрушић „Таоци”, Ђорђа Писарева „А ако умре пре него што се пробуди”, Дејана Стојиљковића „Константиново раскршће” и Мирјане Урошевић „Парк Кармен Маћадо”.
Жиријем критике председавао је Милан Влајчић, а чланови су Александар Илић, Александар Јовановић, Мило Ломпар и Младен Шукало.
.......................................
"Политика" је 24.12. објавила велики интервју са Грозданом Олујић, из кога преносимо један део. Цео интервју чији аутор је Зоран Радисављевић.
Роман „Гласови у ветру” представља сложену поетску фреску 20. века. Судбина породице Арацки, судбина је српског народа који је кроз ратове, логоре, сеобе и бекства тешко пострадао, али није изгубио своју душу?
Јунак романа Данило Арацки је лекар, психијатар, који све и да жели не може да занемари значај који сећање има за појединце и народе. Јер, и „појединац и народ трају док траје сећање на себе”, како рече Марко Недић.
Данила Арацког мучи проблем „памћења и заборава”?
Језик памти. У маглама историје могу нестати државе и народи, али преко назива река, планина, насеља која носе имена ишчезлих племена, обележене су границе њихових држава, сведочећи коме припадају те реке, насеља, планине... Половине река, области и планина у САД, на пример, носе имена индијанских племена од Сијукс Ситија до реке Мисисипи...
Радња романа се догађа у једној дугој њујоршкој ноћи, у којој главни јунак Данило Арацки, у кошмару, разговара са својим мртвим прецима?
Призори у свести Данила Арацког нижу се муњевито, на јави, у сну, у полусну. Он сусреће своје мртве претке нестале у ратовима, под ледом, у огњу, на грани врбе, претке који су за сва времена остали без гроба, без дома у који би могли да се врате. Уморни од самоће и лутања кроз простор и време, живе једино још у сећањима свог црвенокосог потомка у сабласној њујоршкој ноћи у коју је сложен читав век прохујао у ратовима и немирима.
Налази ли јунак романа излаз из кошмара?
Налази. У танком зраку светлости, у пријатељству, у љубави, у раду...
Роман, иако на триста страна, личи на песму у прози?
Дуго се таложио, а онда излио на хартију као да је самога себе створио, исијавајући попут свих књига о „сећању и забораву” неку посебну светлост као потврду да живот јесте чудо које у себи, сем сурових одсечака стварности, садржи и магијску лепоту уверења да смисао постоји упркос злу и разарању и да није недохватан. Утопије, уз сва разочарања која су донеле неке од њих, неће престати да се увек изнова рађају. Без сна о љубави и доброти, човек би, једноставно, престао да постоји... Постао сјај у трави, глас у ветру...