ПСИХОЛОГИЈА МАСА

„Ријалити шоу“ пропагира вредности тоталитарног друштва, у којем се презире приватност и где се људи намерно стављају у понижавајуће и вулгарне, ступидне ситуације. То је озбиљан атак на слободу, демократска начела, елементарна људска права и темељне људске вредности. Пут у Европу не води преко „Великог брата“, већ управо супротстављањем „вредностима“ и порукама које он носи.

Невероватно је докле иде и колико је снажна људска знатижеља, морбидна жеља да се завири ближњем (нарочито, ако је јавна личност) у кревет, у кујну, у купатило, а којој излази у сусрет исто тако моћна жеља за разголићавањем, за откривањем властите интиме најширој јавности.

У једном америчком шоу програму четири вереничка пара се раздвајају, па се мушкарци шаљу на острво са лепим и заводљивим девојкама, а жене на острво са згодним младићима. „Домороци” на овим острвима имају улогу да заведу и одврате од брака овако растављене парове. Искушења и авантуре, као и најинтимније еротске сцене, из часа у час снимају камере. Публика се забавља и ужива. А у Португалији је популарна „представа” звана „Оковани”, у којој се помно снима све шта две недеље ради мушкарац везан ланцима за четири жене, не искључујући ни сцене одласка у тоалет!

Ово су само неке од варијанти планетарно популарног ТВ спектакла званог „ријалити шоу” (reality show), који по гледаности обара све рекорде. У зависности од културе и менталитета, варирају садржаји спектакла у којем се људи стављају у улогу заморчића, којима се бездушно манипулише од стране организатора („експериментатора”), а понашање учесника се неуморно, из сата у сат, из дана у дан, снима.

Макар у овоме ми не заостајемо за Европом, за Америком и „великим светом”, и код нас су популарни „Велики брат”, „Фарма”, Survival. На једној нашој телевизији задатак у ријaлити-програму састојао се у томе да девојка, ухваћена у шетњи Калемегданом, пред камерама, зубима скине панталоне другој девојци, за ситну новчану надокнаду. Маштовито и духовито, нема шта!

Суштина је, иначе, свуда иста: стави човека пред искушење, намами га наградом, а онда тражи да се сасвим разголити, да одбаци приватност и пристојност, укључи камере и – снимај са свих страна! Успех неће изостати. Савремени ТВ гледаоци, изгледа, највише воле да вире кроз кључаоницу и да друге људе виде срозане, укаљане, попљуване, понижене, смешне и бедне.

Велика популарност забаве овог типа забрињавајућа је јер представља симптом много дубљих, тектонских промена у самим темељима наше савремене културе.

Западна култура је већ више од једног века у великој мери у схизофреном стању. С једне стране, она почива на поштовању личности, на слободи и достојанству појединца и на неповредивости његове приватности. Западна култура се, с правом, дичи што поштује (у својој култури) људска права свих група (жене, деца, хендикепирани, сексуалне, верске, етничке, расне и друге мањине). Али, с друге стране, она истовремено има масовну културу у којој је једна од главних забава управо неконтролисани, брутални упад у сферу приватности личности, безобзирно вирење у интиму, поигравање човековом слободом, као и подстицање најнижих страсти и настраности, деструктивних, егзибиционистичких, воајерских, садистичких, мазохистичких, егоистичких, нарцистичких, некрофилних, педофилних и многих других.

Ко су људи који улазе у кућу „Великог брата“, одлазе на „Фарму“ или се упуштају у немилосрдну, плански смишљену борбу учесника „реалистичке телевизије“ названу „Преживљавање“ (Survival). Какве су то особе које с лакоћом, добровољно предају своју слободу у руке „медијских мајстора“ да би постали, макар на кратко, славни „јунаци“ у веома гледаној, спектакуларној медијској представи?

Учесници „ријалити шоу програма” су, пре свега, људи жељни славе и сумњиве популарности. Они не бирају средства да буду у центру пажње и задовоље своје инфантилне егзибиционистичке потребе, као и потребу за дивљењем светине. Неки од њих који већ имају некакву (не)сумњиву популарност („виповци“) теже да је увећају, а они који је немају, жуде да изађу из анонимности и постану познати у комшилуку, граду, држави.

Осим тога, моћан мотив је и новац. Ови савремени гладијатори, по правилу, немају никаквих моралних скрупула и учиниће све, сваку нискост и подлост, издаће пријатеља, газиће преко мртвих, само да стигну до жељене победе. Уосталом, зар шоу као што је „Велики брат” или „Опстанак“ и није баш тако замишљен, заснован на суровим принципима социјалног дарвинизма, да фаворизује бескрупулозне борце у немилосрдном рату сваког против сваког? Али, на тај начин се гради отровна атмосфера менталног фашизма, где је најбитније опстати, победити, бити најјачи, по било коју цену, чак и по цену уништења „слабијих јединки“.

Ваља упозорити и на посебан ментални статус једног броја такмичара – међу којима доминирају емоционално неуравнотежени, неуротични или емоционално хладни људи са агресивним, садистичким, егзибиционистичким и психопатским тенденцијама, патолошки жељни пажње, успеха и популарности. Није случајно што су многи од ових „јунака“ после повратка у обичан живот завршили несрећно, трагично (неки су били жртве саобраћајне несреће, неки су постали убице, а неки су починили самоубиство). Управо ове психопатске, социопатске и неуротичне, егзибиционистичке особе постају узори младима, који гледају и слушају, „гутају“ њихове гегове, досетке и простачке фразе. Ове негативне моделе млади не само да имитирају, већ што је много озбиљније, са њима се и идентификују. На тај начин се, учењем по моделу и поистовећивањем масовно умножава друштвено проблематично и патогено понашање.

Ове егзибиционистичке јавне ТВ представе, дакле, нису ни мало наивне и безазлене, а њихов друштвени ефекат, управо због масовне гледаности, на јавно мњење, менталитет грађана и друштвени систем вредности је поражавајући. 
Једна од злоћудних последица „стварносне телевизије”, свакако лежи и у чињеници што се граница између приватног и јавног безобзирно руши и укида, плански се ствара пометња, те више није могућно рећи шта припада сфери приватности, а шта не.

Такође, друштвено опасна последица је и то што „ријалити шоу” пропагира вредности тоталитарног друштва, колективитета у којем се презире приватност и где се људи намерно стављају у понижавајуће и вулгарне, ступидне ситуације. То је озбиљан атак на слободу, демократска начела, елементарна људска права и темељне људске вредности. Осим тога, невероватно је колико много штампаних медија својим писањем подржава овај шоу и даје му логистичку подршку. Да ли њихови уредници збиља не схватају да се зарад дизања тиража и профита, опасно играју ватром? Афирмација и глорификација колективитета устројеног на начелима Орвелове „1984” потире индивидуалност, уништава приватност и поштовање људске јединке, чиме се подривају сами темељи демократије, а то води право у тоталитаризам.

Битно је схватити да проблем ових накарадних, морбидних „реалистичких ТВ представа“, није само проблем учесника у спектаклу, организатора и продуцената таквог програма, већ је много шири и озбиљнији проблем читавог друштва, културе и државе. Пут у Европу не води преко „Великог брата“, већ управо супротстављањем „вредностима“ и порукама које он носи. Није могућно учити људе демократији, поштовању индивидуе, људских права, развијати толеранцију и уважавање различитости, а истовремено их преко узора са ТВ екрана учити и подстицати да се спрдају с људским правима и човековом интимом, да буду нетрпељиви, арогантни, примитивни, насилни, да исмевају оне који су другачији.

Жарко Требјешанин

[Политика, 17/04/2010]