Печат Слободан Владушић

У одговору који је Народна библиотека Србије (НБС) послала на адресу Печата, поводом, између осталих, и мог текста, имао сам прилике да прочитам шта је њен управник господин Сретен Угричић све учинио за ову установу, као и то да ја припадам "искусним ауторима" ма шта то значило, који "често и по правилу неосновано критикују НБС и њену управу". Што се мене тиче ствар је јасна: у тренутку када из НБС спочитавају да се често њима бавим, ја сам написао само 1 (и словима – један) текст о НБС-у. Пошто сам искусан, како се то каже у допису, тј пошто сам текстове о књижевности почео да штампам пре више од 15 година, остављам читаоцима да процене да ли је просек од једног текста о НБС-у на сваких 15 година одговара атрибуту "често". А сада да видимо како ствари стоје са "основаношћу".

Најпре треба рећи ово: шта је све господин Сретен Угричић урадио или није урадио у НБС, није била тема мог текста. Тема мог текста је била један конкретан новинска вест. Текст тако и почиње.

"Пре неколико дана у новинама се појавила једна чудна вест. Наиме, штампа нас је обавестила да су у Библиотеци града Београда на полицу под називом 'црногорска књижевност' смештена, између осталог, и дела Петра Петровића Његоша и Николе Маловића, те да је све то учињено по инструкцијама Народне библиотеке Србије."

Откуда мени уопште идеја о полици са црногорском књижевношћу Библиотеци града Београда? Судећи по одговору НБС-а ја сам ту полицу измислио: "Зар је понестало идеја за критику управе НБС, па се морају измислити [курзив С.В.] претинци и полице које не постоје, као и некакве инструкције и налози који не постоје?" Међутим, у истом том одговору налази се и реченица која показује супротно, тј да сам ја ипак имао неку информацију о догађају, да га нисам измислио, дакле: "Штавише да су аутори Печата желели – као што нису – да провере клеветничку тврдњу на основу које су писали текст " Очигледно да је НБС мало збуњена: час ја измишљам, час цитирам. То баш нису исте ствари.

Ја међутим, нисам збуњен, јер знам како је текст настао: настао је на основу новинске вести у листу Пресс под насловом "Његош страни писац" која се на сајту новина Пресс појавила 18 априла 2010 год.

Дакле, то је извор који сам користио за писање свог текста.

НБС ми препоручује да је требало да проверим ту вест, коју називају клеветничком. И ја им одговарам: свакако бих ту вест другачије гледао, да сам имао и најмању сумњу да је нетачна. А такву бих сумњу имао, примера ради, да је НБС ДЕМАНТОВАЛА вест у Пресс-у од 18. априла, 2010, рецимо, истим оним писмом које је упутио Печату. У том случају коментар те вести не бих ни написао. Међутим НБС и њен управник то нису учинили. Дакле, ако НБС није демантовала вест из Пресс-а, која је успут поткрепљена и фотографијом "црногорске" полице, мени је преостало само да ту вест сматрам чудном (што сам и написао), али не и неистинитом, јер не постоји ни један разлог да је сматрам неистинитом. То значи да је 18. априла 2010. год. истина гласила овако: постоје инструкције НБС које de facto Његоша и Маловића смештају у црногорску књижевност. Извор: Прес.

Разуме се, сада неко из НБС може да каже да "није био обавештен" о тексту у Прес-у. Замолио бих га да ме поштеди таквих аргумената. Тим пре што једна "необавештеност", обично води у другу….

Наиме, текст о инструкцијама Народне библиотеке из Пресс-а послужио је као основа за још један текст који се појавио у међувремену. То је текст "Злоупотреба Његоша" чији је аутор господин Маринко Вучинић. Овај текст се појавио 06. маја, 2010. год. на сајту "Нове српске политичке мисли".2 У том тексту се каже, између осталог, и ово: "Петнаест година касније упутством Народне библиотеке Србије Петар Петровић Његош је сврстан у црногорску књижевност, без обзира на то што је сам Његош себе сматрао припадником српског народа и српске књижевности. Та ноторна чињеница очигледно није значила ништа ауторима овог библиотечког упутства." Обратите пажњу: то што је написао господин Вучинић, поента је и мог текста који се појавио касније у Печату.

Дакле, НБС је још једном директно и недвосмислено прозвана у јавности поводом упутства. Да ли НБС реагује на текст господина Вучинића? Не. Да ли демантује навод о постојању упутства? Не. Шта из те две премисе човек који располаже елементарним знањем логике треба да закључи?

Резимирајмо: 06. маја, 2010. године, истина (и даље) гласи овако: постоје инструкције НБС које de facto Његоша и Маловића смештају на полицу са црногорском књижевношћу у Библиотеци града Београда тј у црногорску књижевност. Шта друго могу да закључим не ја, него и било ко други из чињенице да се и поред два текста у којима се спомиње НБС и њена упутства, ова институција не оглашава демантијем о том питању?

И тако се мом столу налазе ове три чињенице, које у том тренутку нико није довео у питање:

А. Његош и Маловић пишу на српском језику, дакле, они су српски писци и њихова дела спадају у српску књижевност.

Б. Библиотека града Београда, смешта Његоша и Маловића на полицу под називом "црногорска књижевност".

Ц. Библиотека града Београда то чини по инструкцијама НБС.

И када ме је господин Дунђерин позвао да за магазин Печат прокоментаришем тај случај, ја сам на основу ових чињеница саставио текст и повукао извесне аналогије које су се саме наметале.

Тада се из хибернације одједном буди и НБС са текстом "У раљама старе (националистичке идеологије)". У том тексту се тврди да "НБС никада ниједној библиотеци па ни библиотеци града Београда није дала налог да класификује и физички издваја књиге под ознаком црногорска књижевност." То НБС тврди безмало месеца дана након што се та вест први пут појавила у медијима.

Да се разумемо: не тврдим да НБС не говори истину. Међутим, морам себи да дозволим питање: шта су до сада чекали? Зашто се НБС није огласила одмах поводом текста у Пресс-у. Не разумем: да ли у НБС постоји неко растегљиво схватање истине по коме оно што је 18. априла истина, може половином маја постати лаж.

Идемо даље: ако такве инструкције НБС не постоје, онда Библиотека града Београда на своју руку врши нешто што није само пуко премештања књига са једне на другу полицу. Да ли је НБС прихвата да се нешто ипак, догодило у Библиотеци града Београда? Ево како НБС на то гледа: у писму упућеном Печату, неутралним тоном, као да се ради о водостају река у подне, НБС констатује да: "супротно норми коју прописује НБС, Библиотека града Београда није поштовала обавезни међународни стандард универзалне децималне класификације УДК по којој не постоји црногорска књижевност, него само српска књижевност у Црној Гори, као што наравно постоји и српска књижевност." И тачка. Дакле, ту где је цела ствар и почела – на полицима са натписом "црногорска књижевност" на које је неко ставио Његоша и Маловића са свим оним консеквенцама које то премештање производи – ту чињеницу НБС констатује мирно, као да је посматра са Марса, са мање емоција и од презентерке временске прогнозе. Јер уместо да први реагују на то, они су реаговали последњи. Међутим, када се неко осмели да укаже на опасне консеквенце таквог премештања књига са једне на другу полицу, када се повуку трагичне, али не и произвољне аналогије, онда се и НБС разгоропади. За НБС није проблем у томе што у Библиотеци града Београда (која је, by the way, под ингеренцијом НБС) Његош и Маловић од српских постају црногорски писци (јер се није огласила том приликом!) а није проблем ни то што неко из те библиотеке тврди да се то чини по инструкцијама НБС, јер ни то није вредно НБС-коментара. Проблем је када неко каже да је ТО проблем. Е, ТО НБС не може да опрости, и тада падају тешке речи: ја се тада налазим у "раљама старе националистичке идеологије", постајем псеудопатриота који је идеолошки ослепљен или заслепљен итд. у смеру осталих сличних будалаштина. А када неко у Библиотеци града Београда Његоша и Маловића прогласи црногорским писцима, онда је то само пример за "непоштовање обавезног међународног стандарда универзалне децималне класификације УДК". Остављам читаоцима да из оваквог распореда приоритета и степена погођености НБС-а, сами извуку закључак.

Што се тиче мог тобожњег национализма, "квазипатриотизма", и осталих међусобно слепљених будалаштина које ми се приписују без осећања да речи имају и значења, ствари су једноставне: инсистирати на томе да су Његош и Маловић српски писци сваког дана, заједно са првим петловима, непотребно је и бесмислено – то никада нисам ни чинио – али инсистирати на томе у тренутку када се та истина доводи у питање, сматрам не само потребним из разлога националног културног интереса, већ пре свега, из разлога научне истине и интелектуалног поштења, дакле, и савести.