„С дамама о биљу и цвијећу“ био је тематски наслов финалне вечери 7. по реду Дана Књижаре Со, дана обновљеног херцегновског класичног књижарства и издаваштва.

С новинарком Витком Вујновић и дипл. хортикултурологом Милицом Берберовић, на платоу испред Књижаре Со, разговарао је писац Никола Маловић.

Носи ли туристички Херцег-Нови слоган „Град мимозе“, или „Град ботаничка башта“, била је иницијална упитаност, иза које су се ређале и ове питалице: које су то биљне врсте аутохтоне, што се може знати о историји преношења садница на заливско тле, који су градски паркови репрезентативни и зашто, у чему је разлика између класичног парковског концепта и савремених концепата при формирању приватних ђардина, колико кошта форматирање једног приватног парка средње величине, постоји ли мода у хортикултури, по којим је то биљним врстама Херцег-Нови препознатљив, зашто не постоји сјеме као сувенир, какве све врсте палми постоје, да ли је истина да у улици-степеништу Марка Цара живи биљка-диносаурус Гинко билоба, који су то приватни паркови најпознатији и да ли се може зачети ужанца по којој би макар једног дана у години обилазак приватних паркова био могућ, које су то најинтересантније приче везане за маслину, палму, камелију, мимозу, тамарис, олеандер, ловор, питоспор, фејоу, магнолију, бор, чемпрес, богумилу, какве везе има Офелијино лудило у шексировом Хамлету с цвјетницама, има ли у том лудилу система, носе ли цвјетови значења, да ли се могу генетски и они модификовати, хоће ли и на такве креатуре генетски измијењене флоре да слијећу пчеле... била су тек нека од питања која су искрила сама од себе, која су се пред бројном публиком, палила и у одговорима гасила, да би простор дала оним вазда сљедећим, новим упитаностима.

Пред презадовољном новском публиком стекао се генерални утисак како је објављивање књиге с потписом највеће познаватељке свих новских биљних специја, паркова и ђардина – Милице Берберовић – питање времена више неголи питање да ли ће капиталног пројекта уопште бити.

На коктелу потом, који је традиционално услиједио, и током кога се дружење наставило до касно у ноћ, разговор се међу фетивим Новљанима повео око тога – колико је у Граду харизматичних цвјећара, а колико је тзв. продавница цвијећа. Наиме, Никола је Маловић, уводећи окупљена ушеса у причу о биљу и цвијећу с дамама, казао како је букет цвијећа који је на столу – требало да буде бокешки, дочим случајна цвјећарка нити је била Бокељка која би била капац да препозна врсте, нити је продавница цвијећа имала ма какови избор аутохтоних цвјетница. Умјесто да се скупа нађу гранчића стађунског олеандера, перо ловора, грана маслине, кита богумиле... на 7. Данима Књижаре Со, као повод за причу, послужио је наоко естетичан али лажан и пластича, поскуп букет.

На самом крају финалне вечери 7. Дана обновљеног заливског класичног књижарства и издаваштва, зачела се у неформалном дијелу програма, медитеранском духу типична – једна пошалица.

Наиме, током цијеле је вечери провијавала као нужност – теза о потреби да Град ботаничка башта, да Град мимозе, биља и зеленила – финалменте добије књигу о својим свим цвјетним very специфичностима. Договорено је, у полушали, да посад нико Милици Берберовић не немеће тешко бреме писања капиталне ствари, да јој нико не помиње како једино од ње зависи хоће ли град добити ново капитално дјело – али да је ипак, свак ко поред ње прође, на то што само она може да напише подјети тиме што ће да се ухвати за ресицу лијевох ува, кад тргом, улицом, или степеништем буде пролазио поред оне зелене и цвјетне величине од које зависимо – Милице Берберовић.

Милош Срећковић