Дејан Стојиљковић, један од најпопуларнијих Нишлија, аутор романа „Константиново раскршће” (награда „Милош Црњански”), написао је нови роман – „Дуге ноћи и црне заставе” који би ускоро требало да се појави у издању „Лагуне”. То је узбудљива историјска прича о ономе што је претходило Косовској бици, уз каталог свих познатих јунака. Стојиљковић у разговору за наш лист истиче да је Саша Митровић, први Србин који је урадио 3-Д филм, већ направио трејлер за овај роман, а да ће после Нове године бити пуштен у рад и сајт на адреси  www.dugenociicrnezastave.rs.

„У питању је концепт романа који сам развијао годинама, а то што се његов излазак поклапа са неким другим некњижевним стварима чиста је случајност. Наравно, сигуран сам да ће се наћи они који ће тврдити баш супротно”, каже аутор.

Иако је тема Косовског боја често тумачена, поготово у политичке сврхе, она није тако често била и предмет популарне културе. Шта мислите зашто?

Разлог су управо та „тумачења” која помињете. Такозвани косовски мит је био често злоупотребљаван у идеолошке сврхе. С друге стране, за гуслање уз кукњаву о распетом Косову некако нису погодне ствари као што је грађански рат после смрти цара Душана, Бранковићево „издајство”, чињеница да нисмо изгубили Косовску битку или право лице косовског мученика Лазара. Опет, то је једна велика тема и захтева озбиљан приступ, много рада и истраживања, а наши писци више воле да се баве темама из блиске прошлости и дневне политике. Историјски роман у Срба увек је био тешка категорија.

Подлога вашег романа налази се у потрази за вером и нематеријалним благом, док зло и демонске – црне заставе надиру на хришћанство. И овога пута ваша интерпретација историјског романа има фантастичну  позадину?

Владика Николај је својевремено рекао да током читаве људске историје вуци кољу јагањце, али још увек је на свету више јагњади него вукова. Људска историја је историја ратовања, са повременим периодима мира. „Нема мира, само примирја”, каже султан Мурат у мом роману, а исто то мисли и његов такмац Лазар. Некако је доста на мене током писања утицао Шекспир, тако сам и конципирао ликове, као јунаке неке велике трагедије, а фантастични елементи имају своју мотивацијску и логичку функцију, попут духа Хамлетовог оца, поред тога, фантастика је неотуђиви део наше епике.

Вечита борба добра и зла наликује оној из Толкинових дела; а када је реч о ликовима, Иван Косанчић приказан је као већи јунак од Милоша Обилића?

Постоји код Толкина та митска димензија која је слична нашој народној епици, штавише, сигуран сам да су неки делови „Господара прстенова” инспирисани и нашом поезијом и митологијом, нарочито ако имамо у виду да је Толкин говорио српски. Ипак, ова моја прича је пре слична Џорџу Р. Мартину у његовој „Игри престола”, све је то доста озбиљније, мрачније и крвавије од Толкина. Обилић је приказан као необуздани деран, али с разлогом, он тек треба да израсте у митског хероја каквог га памтимо, у српског Ахила. Косанчић је, с друге стране, моја верзија савршеног витеза, постоји и разлог за ту пристрасност, ја сам пореклом из места Иван Кула у Топлици, које се налази на некадашњем феуду Косанчића.

Зашто сте приповедање окончали само наговештајем највеће битке, док наши још „праше” Турке?

Зато што сви знамо како се завршило, тог Видовдана 1389. на Косову. А да ли знамо како је све почело? А почело је баш том Пиротском битком где је малобројна посада са Стефаном Мусићем на челу одолела великом везиру Али-паши. То су српски Термопили, место где је неколицина храбрих одолела мноштву. Што се „прашења” тиче, то није неко велико преувеличавање, витезови се боре са акинџијама и азапима, а та врста лако оклопљених коњаника нередовне пешадије нема баш неке шансе у мегдану са добро увежбаним оклопником. Приповедање је окончано тако да су многи рукавци приче остали отворени јер имам намеру да пишем наставке овог романа, конкретно, следећа књига зваће се „Олујни бедем” и пратиће пад Ниша и Битку на Плочнику.

За почетак почни да верујеш… Да ли се овакве максиме односе и на наш свакодневни живот, из којега су ишчезле велике идеје?

Проучавајући дивни и живописни свет ислама дошао сам до неких података који су ме изненадили. Наиме, реч муслиман значи дословце „онај који се предаје Богу”, док изворно значење речи „џихад” није „свети рат” већ „тежња”, „напор”. Дакле, тежња да се приближимо Богу, да будемо достојни, да будемо пре свега људи, а не да сатиремо једни друге у име Бога или човека, свеједно је. Мени је ово било фасцинантно јер великих идеја, као што кажете, има све мање у овом нашем суманутом свету, баш као што има све мање Бога и све мање доброте. Све је мање оних који би учинили напор за општу добробит, баш као што је све мање оних који се несебично предају Богу и својим ближњима. Претворили смо се у нуле и јединице у неком великом глобалистичком коду. Наш хришћански свет је одавно потонуо у тај Матрикс, а то се, нажалост, догађа и свету Истока.

Какав је ваш однос, као младог писца, према идеји патриотизма?

У последње време много више сам локалпатриота него патриота. Идеја српског патриотизма је деградирана и истрошена, ничег ту није остало до празних флоскула и предизборних парола. Мука му је када данас видим ко се све кити српством и куне у православље. Опет, ја немам другу земљу сем Србије и немам намеру да се посипам пепелом због стално понављане лажи о колективној одговорности. Мене нећете чути како се неком извињавам зато што сам Србин. Нити ће моја књижевност достизати уметничке врхове кроз вулгарни аутошовинизам надограђен страним донацијама.