Дан 15. април 1979. године, по обиму природне катастрофе која нас је задесила – био је управо катастрофалан. Ниједна друга ријеч не би била прикладнија, нити би научно прецизније одредила размјере до тог тренутка притајене, премда не на нашим просторима и непознате силе. Тектонске!

Наиме, тог је недјељног јутра, Боку и Приморје погодио најразорнији земљотрес у нама знаној историји.

Земљотрес је по природи непредвидив, чак и данас када феномен проучавају бројни сеизмолози. Бивало је да земља под Боком опомиње, током година: 1520. и 1537. и 1563. и 1608. и 1711. и 1746. Било је и да земљотрес буде толико јак, да као године 1667. наликује уводу у Страшни суд.

Ипак, и тај земљотрес од 6. априла 1667, који је уништио све романистичке споменике у Котору и Дубровнику (по чему је догађај познат не само као Велика трешња, него и као Дубровачки потрес), у сјени је катастрофалног усуда из 1979.

У иницијалном тренутку огромне сеизмичке активности, на Управној згради Бродоградилишта «Вељко Влаховић» у Бијелој стао је сат. Тај је Сат постао симболом и, положајем сказаљки, доказом једног јединог момента, а који ће у деценији што је слиједила, мјестимично чак и до данас, обиљежити хиљаде и хиљаде конкретних приватних људских историја.

У 7 часова, 19 минута и 50 секунди, дана 15. априла 1979, земља се затресла као никада до тада, отворила је своје уставе, ту и тамо у најбуквалнијем смислу љуљала зграде на начин несхватљив тренутку потом; гдје-гдје гутала је у новонастале расцјепе читаве куће с ђардинима, дјелове обале, дионице обалног пута, ломила зидине и зидове старе вјековима, обрушавала цријеп и клесани камен по градским улицама и селима листом, изазивала је страх и врисак у дјеце и жена, одваљивала станац камен с планина и котљала га, убијала људе, друге остављала без кровова, и настављала-и-настављала-да-траје, дуго и предуго, а све током неколико десетина секунди, но довољно да дуж Боке и Приморја убије 101 особу, у Албанији 135, да слику градова претвори у наличје, да поруши хотеле, цркве, да сруши портале и звонике, неке богомоље до темеља, да се искали, да се искаже, да опомене, да отвори вирове у мору, таласе несхватљивог облика и снаге, те да и вјернику и атеисти уздигне духовни апостроф изнад главе, да многе потом завије у црно, покида водоводне цијеви и електричне инсталације, да врати точак историје, и да не буде, у том тренутку, више 15. април 1979, него ко зна који 15. април, из тог угла ако се посматра, неке минуле, а боље, године за нама, тада преживјелима и живима до данас...

Земљотрес од 15. априла, припадао је класи катастрофалних. Имао је магнитуду од 7 степени Рихтерове скале и што је по нас судионике и свједоке значајније – 9 степени Меркалијеве скале.

Да би се сада, 2009. године, у тренутку када је иза нас 30 година, и током којих се по сеизмолозима увећава а не смањује могућност неког сличног земљотреса (статистичка је вјероватноћа на свим посвједоченим трусним подручјима виша – што вријеме без сеизмичке активности мирно пролази), да би се дакле данас разумјела важност сеизмичких скала, оне Рихтерове и оне Меркалијеве, нужно је знати ово:

Сви земљотреси, и по Рихтеровој и по Меркалијевој скали, имају надређену, тзв. MSK-64 скалу, са 12 степени интензитета земљотреса. Притом, земљотреси до 6 степени не сматрају се генерално проблематичним, по људство и по модерна добра.

По сазнањима савремене сеизмологије, на територији Боке и Приморја, највиши очекивани интензитет у одређеном будућем тренутку износи управо 9 степени по Меркалијевој скали.

Сви наши земљотреси, у прошлости и у хипотетичкој будућности, настају усљед контакта афричке и евро-азијске тектонске плоче.

Обје скале, и Меркалијева и Рихтерова, имају по 12 подељака. Међутим, оне међу собом нису повезане; не може се рећи да ако је неки потрес од 7 степени по Рихтеровој скали једнак 10. степену по Меркалијевој. То стога што је Меркалијева скала описна: она описује визуелне параметре уништења на трену у области епицентра и око епицентра.

Уколико се за неки земљотрес каже да је имао одређену јачину по Рихтеру, он је имао ту јачину и за област епицентра и за област око епицентра. С друге стране, 2 степена по Меркалијевој скали могу да региструју само сеизмички апарати; 4 степена Меркалија могу да осјете само најсензитивнији људи, док – код јачих потреса, од 6 степени по Меркалију – падају црепови са кућа и руше се оронули објекти. Код теоретске јачине од 12 степени по Меркалијевој скали – по сриједи је нека врста катаклизме: руше се планине, стварају се нови токови ријека и сл.

Рихтерова скала је логаритамска. Поједностављено, то значи да је земљотрес од 7 степени 10 пута јачи од оног с Рихтерове скале 8. Рихтерова скала показује количину ослобођене енергије у хипоцентру, тј. жаришту земљотреса на одређеној дубини. Вертикална пројекција те тачке даје епицентар.

Од животног је значаја само вриједност по Меркалијевој скали. По тој пак скали, дан 15. април MCMLXXIX, био је по свим параметрима – управо катастрофалан.

У то вријеме, предсједник Социјалистичке Федеративне Републике Југославије – Јосип Броз Тито налазио се на лијечењу и Игалу. Међу првима је обишао пострадало подручје; након два часа био је у Бродоградилишту и лично се увјерио у размјере пустошења. Његову изјаву емитовала је југословенска радио и телевизијска мрежа истог дана око 14 часова, кад и штампани медији сутрадан: „Мјеста која сам сада обишао и неколико страховитих рушевина које сам видио дају језиву слику. Разгледао сам, на примјер, Бродоградилиште у Бијелој. Тамо је 70 метара обале, заједно са радионицама и свим осталим потонуло у море. Срећа је што данас није радни дан, па се тамо затекао мали број људи, тако да није било много жртава...“

Никола Маловић