S morem u venama

Siniša Luković

S morem

u venama

Istorijska imena i događaji

Nova knjige Siniše Lukovića predstavlja kapitalno djelo. Pred nama je dragocjeni udžbenik ljubavi prema istoriji pomorstva.

Autor besprekorno postavlja lokalne događaje u globalni kontekst, čime istorija Boke dobija internacionalni značaj.

Siniša Luković je istraživač koji je u pomorskoj istoriji ostavio najveći doprinos u Crnoj Gori i koji bi trebalo da je već angažovan na katedrama fakulteta koji se bave ovom tematikom.

Darko Kovačević, istoričar i arheolog pomorstva

*

U to da je Siniša Luković jedan od najvećih bokeljologa nama znanog vremena ne treba više nikoga posebno uvjeravati.

Admirali, kapetani, pomorci, jedrenjaci, parobrodi, motorni brodovi, podmornice i podmorničari, brodolomi, smrti ali i pomorski uspjesi... teme su utemeljenog meštra od plavo-bijelog pera.

Nikola Malović, urednik 

Пут у Хиландар

Пут у Хиландар

Ономе ко је већ имао благослов да у Хиландару борави, „Пут у Хиландар“ ће надахнуто обновити сјећања, а ономе ко до сада није Хиландар походио, биће сјајна припрема. Онима пак који неће у животу имати прилику да ову светињу посјете, ова ће књига пружити осјећај да су у манастиру лично били.

Протојереј-ставрофор Обрен Јовановић

Николин „Пут у Хиландар“ нуди реално искуство можда првог Бокеља који је о ходочашћу до Хиландара оставио обимнијег писанога трага.   

Младен Станковић

„Сваки сусрет увезан са другим, чини вишевјековно непрекинуто клупко људи и догађаја, по сриједи којих је све вријеме Бог“, казује нам наш пругастоплави путописац.

Драгослав Пауновић

„У тренутку који сматрам повлашћеним, угледао сам Хиландарски град, мјесто за које сам знао да постоји, али нисам вјеровао да ћу га икад видјети. Прича каже да један човјек уђе у Хиландар, а други да се из њега врати.“

Никола Маловић

Od kadeta do zapovjednika broda

Jedinstveno svjedočanstvo o životu na moru iz pera kapetana koji je uvijek znao gdje je njegova luka

Pola vijeka pomorske službe složilo se u mozaik stručnih uvida, živih sjećanja i toplih ljudskih priča. Kapetan Kordić uvjerljivo pripovijeda o svom moreplovačkom životu, detaljno objašnjavajući principe plovidbe, stabilitet broda, sigurnosne procedure, a istovremeno nas vodi kroz malo poznatu svakodnevicu zapovjednika: od rasporeda tereta i održavanja broda do obilazaka kuhinje i razgovora i druženja s posadom iz svih krajeva svijeta.

Uz priče o navigaciji i olujama, plovilima i kompanijama, slijepim putnicima i posadi u nevolji, otkrivamo da pravi zapovjednik mora umjeti koliko s morem i brodom, toliko i s ljudima. Porodica mu je bila orijentir, poput sjevernjače, a supruga Vesna vodilja. Plovio je s mislima na brodu, a srcem u Risnu.

Knjiga je i omaž bokeljskom pomorstvu: sunarodnicima koji su ostavili trag u svjetskoj mornarici i kapetanima čija su imena oblikovala generacije moreplovaca. Zato ovo djelo nadilazi autobiografiju – ono je dragocjeno štivo studentima pomorskih akademija, kadetima i kolegama kapetanima, ali i svim pomorcima i njihovim porodicama: onima koji plove, onima koji čekaju bližnje da doplove, kao i onima koji o moru i plovidbi maštaju.

Наше Приморје

Пишући у „Нашем Приморју“ о своме Херцег Новом, Марко Цар (1859–1953), приповедач и путописац, есејиста и преводилац, каже: „Главно место у Боки Которској, по старинском опредељењу и по званичној дезигнацији, то је град Котор; али је морална престоница Боке Которске, без поговора, Херцег Нови. Овим не мислим нипошто да обарам цену Котору и осталој Боки, али, бадава, Нови је место где се најбоље србује и где је туђинска најезда досад најмање могла да пусти корена“.

Након италијанске окупације Задра, града у коме је живео четири деценије, Марко Цар прелази у престоницу Краљевине СХС. Када је у Београду основано Удружење српских књижевника изабран је за његовог првог председника. Године 1923. постао је дописни члан Српске краљевске академије (претече САНУ). За почасног члана Матице српске изабран је 1933. године. Од 1937. до 1941. Марко Цар је председник Српске књижевне задруге.

Младен Станковић

Као што понекад на црно-бијелим фотографијама ми видимо више живота и боја у односу на колор данашњице, тако нам и Марко Цар бојадише очи текстом старијим од 100 година. Аутор је Наше Приморје насликао ријечима на начин неодољив, да географији пуној сунца, плаветнила, медитеранског зеленила и цивилизацијског насљеђа, ми с разлогом дођемо на поклоњење. Или да пак, ако смо Приморци, наставимо да живимо на обали и чувамо баштину остављену нам у насљеђе.

                                                                             Никола Маловић

Новска чудеса

Новска чудеса су најбоља збирка онеобичених прича која се појавила у граду који је 1382. основан због трговине сољу

Јоветић је poeta doctus, изврстан зналац историје и религија. Реч је о врсном мајстору, правом златовесцу кратких прича. У јединственом споју жанра традицијске приче и савремених наративних техника, добили смо нови тон у књижевности Херцег Новог и Боке Которске.

                                                                                      Ђорђе Малавразић

*

Оваквим књигама читалац увијек осоли памет. Изузетно образовани нас писац држи укотвљене у Херцег Новом, али нас води и по мјестима дуж ривијере, на полуострво Луштица, свуда по залеђу, али и по Европи, упознаје с историјским Турцима, Млечанима, Дубровчанима, Аустроугарима...

Шта то чудесне новске сторије Растка Јоветића разликује од легенди и бајки? Да ли то што их је населио православцима, католицима, муслиманима и јудаистима? Да ли то што кроз многе приче струји еротски набој? Да ли то што је вјешто уплео историјске догађаје? Не, јер све ове елементе могу да имају и легенде и бајке.

Унутар корица креће се, или броди, галерија необичних ликова. Неки играју бришкулу и трешету, неки воде љубав, неки не знају шта ће са златним прстеном из Дамаска... Видимо капетане, монахе, курве, убице, приморце и сељане из залеђа, видимо разна чудеса – и Боку Которску као рај на земљи.

                                                                                      Никола Маловић

Ratna luka KUMBOR

Siniša Luković

Ratna luka

Kumbor

Istorija mornaričke baze

u Boki Kotorskoj

Autor ove knjige najbolji je živi poznavalac vojno-pomorske istorije Boke Kotorske. U rukama držimo više od hronologije Ratne luke Kumbor. To je priča s tri tačke na kraju, puna neobičnih aktera. U jednom trenutku vidimo i kako iz baze poleće jugoslovenski kralj Aleksandar I Karađorđević...

 Nikola Malović

*

Od izgradnje turske tvrđave na rtu Vrbanj 1539. godine, preko mletačkog zauzimanja Herceg Novog 1687, Kumbor se pokazao kao važna strateška tačka u Zalivu. Naći će se ona tokom istorije pod raznim upravama, austrijskom, ruskom, francuskom, u državi Crne Gore i Boke Kotorske (1813), pod Austrijom drugi put – od 1814, da bi, do izbijanja Prvog svjetskog rata 1914, Boka bila pretvorena u jednu od svega tri tzv. pojasne tvrđave u carevini, u Primorsku tvrđavu Boka.  

Početkom aprila 1941, kada će Drugi svjetski rat da zahvati i Kraljevinu Jugoslaviju, u Boki Kotorskoj kao glavnoj bazi Kraljevske mornarice, nalazilo se oko 80% ukupnih snaga tog vida vojske. Boka je bila važan cilj za vazdušni udar njemačkih i italijanskih aviona 6. aprila 1941, kada su nacistička Njemačka i fašistička Italija, bez objave rata, napale Jugoslaviju.

U periodu od 1945. do 1991. godine Kumbor je djelimično izgubio na svojoj važnosti. Otkako se SFRJ raspala u građanskom ratu, gotovo cijela JRM se iz svojih baza u Hrvatskoj preselila u Boku Kotorsku.

Konačni kraj došao je par godina nakon sticanja nezavisnosti Crne Gore 2006, kada je odlučeno da se mornarički zemljišni kompleksi prenamijene u turističke.

*

Prepoznatljivim stilom, dinamično i pitko, autor nas provodi kroz istorijski turbulentna vremena od kojih je svako ostavilo trag na licu Zaliva i objašnjava nam kakvu je ulogu Kumbor imao u prošlosti Boke.

    Dražen Jovanović

Породица Кордић из Рисна

Бранислав Н. Кордић

Породица Кордић

из Рисна

Родословна прича о рисанским Кордићима као културно-историјско свједочанство о породичном духу бокељских Срба.

*

Писана с поштовањем према прецима, љубављу према потомцима, одговорношћу према чињеници, ова књига плод је вишегодишњег истраживања Бранислава Н. Кордића, рисанског капетана, посвећеника мору, броду и својој породици.

*

„Према броду је наш капетан из Рисна имао двоструки осјећај: волио га је, јер је брод издржавао њега и породицу, а није, јер га је брод одвајао од породице и родног краја. Све што се као сјеме, а у форми докумената на разним језицима, нашло у шкрињи ђеда Крста, у кући из заливског турског периода, освијетлило је Браниславу Н. Кордићу пут одакле је дошао, из часне и славне прошлости, и као утемељеном обалном Србину дало ову не баш ситну књигу у руке, да би од сада потомство оног првог обалног Корде тј. Кордића имало и сидро, и једро, да би имало утемељену будућност. Ако је без темеља, може ли ослабити и истањити се фамилија чији преци обнављају манастир, који са 12 година броде океаном, који иду у рат да свете Косово, који саде лозе, маслине, мурве, пшеницу, који копају бунаре јер живе у медитеранској пустињи, који ратују, тргују, похађају школе, плове, радују се Васкрсу и Божићу, који славе Крсну славу...?

Са оваквом књигом као уџбеником чији је аутор предак, свака би фамилија имала изгледа да опстане до конца. То није фраза. Јер, стубови на којима је старо рисанско презиме Кордић опстало, дебото обавезује.“

Из рецензије књижевника Николе Маловића

Историја Паштровића

Симо С. Арменко

Историја

Паштровића

Ко су и шта су Паштровићи? Откуд они ту гдје јесу? Kако је тако мала скупина, “сламка међу вихорове”, успјела да опстане и очува свој идентитет кроз вјекове? Смењују се Византија, Млетачка република, Отоманска империја, француско, аустроугарско, руско царство, српски деспоти, а Паштровићи трају и опстају. Које  то вјештине имају, па у вазда неповољној политичкој клими проналазе најбоље рјешење за своју малу заједницу? Kоје вриједности баштине, којим се интересима воде, какво друштвено устројство поштују?  Чиме се баве, од чега живе?  Када, куда и зашто се исељавају?

Аутор нас, у обиљу историјских података, води на једно узбудљиво путовање, тик уз источну обалу Јадранског мора, кроз вјекове, од Илирије до Југославије.  Грубим потезима вјешто нам слика шири геополитички контекст, појашњава околности и (не)могућности датог времена, те на великој балканској сцени примиче историјску лупу на мале Паштровиће. Тумачи нам како су се носили са спољшњим притисцима, доносили судбоносне одлуке, њихове узроке и посљедице. Прилагодљиви зарад опстанка, Паштровићи црпе снагу из дубоке свијести о свом идентитету. У овој питкој историјској причи дугој скоро два миленијума срећемо Паштровиће у многим улогама: израњају пред нас храбри ратници, одважни морепловци, спретни трговци, препредени гусари, вјешти преговарачи, искрени родољуби.

Мала паштровска барка вјековима плови немирним морем уз опасне хриди, одолијева зубу времена и вјетровима који дувају са свих страна, захваљујући јасно зацртаном циљу и сложној посади, гдје се тачно зна мјесто и улога сваког појединца. Куда ће даље и по ком курсу, у неким новим олујним вјетровима, само ће вријеме показати, али пажљивом читаоцу ове књиге биће јасна порука, снага је у заједништву!

О националном карактеру Боке Которске

По свему је необичан човјек који је (1941) написао књигу о националном карактеру Боке Которске. Није рођен у Боки, није био Србин, нити је био православац.

*

Никола Ј. Јурић (1884–1943) завршио је теологију у Ватикану. Као војни капелан исповиједа заробљенике на Мамули. С препоруком заливских патриота, добровољац је током Првог свјетског рата у српској војсци, која му признаје аустријски официрски чин. 

Рашчињен је из историји непознатих разлога. Завршио је Правни факултет у Бечу и био инспектор Краљевске финансијске дирекције у Новом Саду. Високом државном чиновнику било је мјесто уз власт, али се он сврстао међу опозиционаре и вратио у Боку.

По капитулацији Краљевине Југославије и успостављању окупационе италијанске власти, Јурић је на мети фашиста, па у истим оним ћелијама које је посјећивао као војни капелан – робија на Мамули. Антифашистичке активности наставио је и за вријеме њемачке окупације. Године 1943. вјешају га Нијемци. Пред многим свједоцима – пуца конопац! Бившег свећеника вјешају други пут. Поново пуца конопац! Умјесто да егзекутор ослободи онога ко жив падне с вјешала, нацисти трећи пут удуплавају конопац...

Био је то човјек који је, иако до краја живота Хрват и католик, написао књигу о српском карактеру Боке Которске.

Андрић i đavo

Никола Маловић

Андрић и đavo

Радња фото-новеле у драмском облику одиграва се 9. октобра 2011. у башти Куће Ива Андрића у Херцег Новом.

Необична група окупила се поводом 50 година од доделе Нобелове награде славном писцу.

Групу чине угоститељ, искушеник, професорка српског језика, цвећарка, бивши ватерполо тренер, инжењерка пејзажне архитектуре, алкохоличар, књижевни критичар, произвођач сира, берберин, директорка Књижаре Со, генерални конзул Србије у Херцег Новом и професор поморачке књижевности на Поморској академији у Котору.

Група има за задатак да докучи да ли је у шуми, симболично каже ли се, Андрића ујео вук, и да ли је као писац до конца живота плесао Игру са смрћу или је пак тај плес он с разлогом све време звао Игра за живот.

                                                                                      Младен Весковић

У књижевности је Андрић био и муслиман, и Хрват католик, и Јеврејин, и Србин православац. Тако је постао наднационалан, што може бити само врлина којом је Андрић својим особеним контемплативно-поетским реализмом бојио своје време и своје јунаке. А Никола Маловић је ту особину препознао и истакао као врхунску вредност.

                                                                                      Светлана Градинац