Пишући у „Нашем Приморју“ о своме Херцег Новом, Марко Цар (1859–1953), приповедач и путописац, есејиста и преводилац, каже: „Главно место у Боки Которској, по старинском опредељењу и по званичној дезигнацији, то је град Котор; али је морална престоница Боке Которске, без поговора, Херцег Нови. Овим не мислим нипошто да обарам цену Котору и осталој Боки, али, бадава, Нови је место где се најбоље србује и где је туђинска најезда досад најмање могла да пусти корена“.

Након италијанске окупације Задра, града у коме је живео четири деценије, Марко Цар прелази у престоницу Краљевине СХС. Када је у Београду основано Удружење српских књижевника изабран је за његовог првог председника. Године 1923. постао је дописни члан Српске краљевске академије (претече САНУ). За почасног члана Матице српске изабран је 1933. године. Од 1937. до 1941. Марко Цар је председник Српске књижевне задруге.

Младен Станковић

Као што понекад на црно-бијелим фотографијама ми видимо више живота и боја у односу на колор данашњице, тако нам и Марко Цар бојадише очи текстом старијим од 100 година. Аутор је Наше Приморје насликао ријечима на начин неодољив, да географији пуној сунца, плаветнила, медитеранског зеленила и цивилизацијског насљеђа, ми с разлогом дођемо на поклоњење. Или да пак, ако смо Приморци, наставимо да живимо на обали и чувамо баштину остављену нам у насљеђе.

                                                                             Никола Маловић