Кад ми је понуђено да ступим у слободну зидарску ложу, био сам млад човек кога нису привлачили ни друштвене забаве ни партијско-политички живот. И врло сам радо прихватио прилику да се нађем у друштву озбиљних и добронамерних људи, где бих могао, можда, и користити земљи и друштву и усавршавати се и подићи лично”, пише у изјави коју је Иво Андрић 27. марта 1942. доставио Изванредном комесаријату за персоналне послове владе Милана Недића.

Доказ да је наш нобеловац припадао масонима, историчар Ненад Петровић из Института за стратегијска истраживања пронашао је приликом ревизије Недићеве документације у Војном архиву. Међу одговорима на типски упитник, какав су добијали бивши дипломати и други осумњичени за припадност слободном зидарству, а који је потписао изванредни комесар Танасије Ђ. Динић, налази се и изјашњење писано Андрићевом руком, плавим мастилом на белом папиру формата 21x17 цм. На омоту ове архивске јединице пише: “Андрић Иво, бив. Краљевски посланик у Берлину у пензији”.
“Након првих месеци 1925. године примљен сам у ложу Препорођај, која је у то време радила самостално и одвојено од Велике ложе Југославије”, пише Андрић истичући да се не сећа матичног броја под којим је уведен. Андрић наводи да је у чланству ложе остао отприлике годину и по дана, те да је “после истрошене године добио степен мајстора и на њему остао до напуштања ложе”. Било је то већ у лето 1926. када је, како пише, престао да долази на састанке, а на јесен исте године премештен је у иностранство и напустио је Београд.

МАЈСТОР ИВО

Андрић се сећа да је за ложу постојала лозинка, али каже да се “она практично није примењивала јер је сваки члан улазио слободно”. На питање шта зна о ложи Бене Берит, ексклузивној јеврејској ложи са седиштем у Београду, одговара да за њу никада није чуо, нити је на састанцима своје ложе икада чуо антисемитске или филосемитске говоре. О свом имовинском стању Андрић каже да живи од личне уштеђевине, и додаје: “У Вишеграду имам кућу од које сам раније примао око 300 динара кирије месечно. Од како је Вишеград пао под Хрватску, кућа ми је заплењена и не примам ништа.”
На крају изјашњења Андрић тврди да је, будући да се годину дана није јавио ложи, нити је платио чланарину, аутоматски престао да буде члан, те да више никада, ни писаним путем ни посредно, није имао везе ни с ложом чији је члан до тада био, а ни с којом другом.

СУМЊИВА „СПОНТАНОСТ“

Анализу Андрићевог масонског досијеа, објављену у Свескама Задужбине Иве Андрића, број 22, Ненад Петровић закључује констатацијом да је исказ о “спонтаном” престанку чланства међу слободним зидарима мало вероватан јер се тако нешто противи строгим масонским начелима. Бивши дипломата је заобишао истину, каже Петровић, и додаје:
“Оно што додатно ствара замршеност јесте индиција да је после изласка или искључења из ложе Препород Андрић ушао у ложу ’Доситеј Обрадовић’, такође у Београду. О томе сведочи ‘Списак масона активних чиновника и пензионера’ настао неодређеног датума за време окупације, где се под бројем седам наводе подаци: Андрић Иво, посланик у Берлину у пензији, ложа Д. Обрадовић, адреса стана Призренска 9/2“, објашњава Петровић.
Зоран Ненезић, аутор књиге “Масони у Југославији 1764-1980“, Андрићево име на списковима масона помиње у неколико наврата, а Петровић наводи и католичког теолога Ивана Мужића који спомиње Андрића међу хрватским омладинцима који су надахнути југословенским унитаризмом постали масони.
Након рата, каже Петровић, Андрић је био међу оним масонима који су се без присиле ставили у службу нове власти. Али зашто је, попуњав­ајући упитник Недићеве владе, сакрио чињеницу да је из ложе Препорођај, основане заслугом Војислава Кујунџића, првог пропагатора кремације код Срба, прешао у ложу Доситеј Обрадовић, остало је неразјашњено.

А КИШИЦА РОМИЊА

На 433. страни Ненезићеве књиге пише “да су Иво Андрић и Густав Крклец били искључени из масонства зато што је Андрић био у љубавним односима с Крклечевом женом”. Петровић, међутим, каже да по наведеној сигнатури тај крунски документ није успео да пронађе.
У књизи “Време забрана” Коста Димитријевић је објавио писмо које му је 1981. из Кембриџа послао Коста Павловић. “Богдан Кризман, професор свеучилишта у Загребу, писао ми је 10. августа 1978: ’Недавно сам био у Београду и радио у Фонду Масонске ложе. При томе сам утврдио позадину избацивања Иве Андрића из масонске организације. Радило се о кажњавању дотичног јер је био тужен од масонског брата Густава Крклеца да има љубавни однос са гђом Крклец’”, пише у писму Павловића.
А Бранко Лазаревић, угледан књижевник и дипломата, после рата уклоњен с јавне сцене и искључен из савеза књижевника, у шест деценија скриваном “Дневнику једног никога”, случајно нађеном 2004. у Херцег Новом, пише: “Андрић је имао извесне присније везе са женом Густава Крклеца због чега је избачен из масонерије у коју је, изгледа, ушао због каријере”. Лазаревић пише да је Андрић, када га је Крклец притиснуо, своју везу са његовом женом признао речима: “Знаш, то је овако било. Ромињала је нека кишица... Па, тако, онда се и то десило.”

КРЛЕЖИНЕ ПАЦКЕ

Прича о троуглу Андрић – Крклец – гђа Крклец заташкавана је и препричавана деценијама. Кажу да се том темом нарочито добро забављао Мирослав Крлежа који је написао и чланак „Тко је коме отео жену“. Ликовање му је пресело 1961. када је Нобелов комитет изабрао Андрића, иако је и он био у ужем избору.
Историчар Ненад Петровић каже да је Андрић остао веран масонском закону ћутања и да је попуњавајући упитник Недићеве владе „открио“ само оно што су слободни зидари строго дозирано пуштали у јавност. Истичући да је масонство снажно утицало на политичке догађаје у 18, 19. и 20. веку, и да по свој прилици још увек утиче, Петровић каже да Андрић, као припадник трећег степена (“мајстор”), никада до краја није открио тајне масона у које су упућени само виши ступњеви (највиши је 33. степен). Али интрига је остала и с времена на време злуради критичари њоме покушавају да умање величину једног од најоригиналнијих књижевника 20. века. Пред таквим, по правилу неуспелим покушајима, увек се испречи нека Андрићева опомињућа мисао. Попут ове:
“Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум и прав суд њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро од зла, него и своју сопствену корист од очигледне штете.”