Политика, 26. април 2010.

Тарик Али, британски писац, новинар и лево оријентисани интелектуалац пакистанског порекла, гост је Београда и Новог Сада (где ће данас отворити нову књижару „Делфи”), и издавачке куће „Лагуна”, која је објавила његових пет романа. После „Султана у Палерму”, „Приче о Саладину”, „Камене жене”, У сенци нара”, пред нашим читаоцима је и нови роман Тарика Алија „Ноћ златне лептирице”. Ове књиге, између осталог, дочаравају пад Османлијског царства, славне претке, приче Курда који је ослободио Јерусалим од крсташа… Тарик Али шездесетих година прошлог века важио је за икону студентских протеста широм света, а инспирисао је и једну песму Ролингстонса…Извештавао је из Северног Вијетнама, Камбоџе, Боливије и Палестине… Један је од највећих критичара америчке спољне политике.

Потичете из старе породице, Ваш отац био је новинар, који је прекинуо дугу породичну традицију определивши се за комунизам, мајка је била активисткиња. Како су родитељи утицали на Ваш животни пут?

Велика земљопоседничка породица из које потичем стара је и аристократска, али, да будем сасвим искрен, већина мојих сродника била је врло глупа. Међутим, моји родитељи, у време када су били врло млади, у тридесетим годинама 20. века, борили су се против Британске империје, која је контролисала Индију, и постали су комунисти. Одрастао сам у домаћинству које је било социјално подељено и отуђено. Мој отац је говорио да су наши међусобни односи врло глупи, и био је у праву. Али, кроз нашу кућу пролазили су и песници, писци и сликари, и ја сам одрастао управо у таквој атмосфери, као и слушајући разговоре предводника сељачког или радничког покрета. Ти људи били су много интересантнији. Они су највећим делом утицали на мене.

Када је у Вама зачет став опонента америчкој спољној политици. У време вијетнамског рата или још пре?

Почео је и пре тога, али је пуни замах добио током шездесетих, током рата у Вијетнаму. Свакога дана на телевизији смо гледали шта се тамо дешава. Онда сам отишао и Вијетнам који је био бомбардован, и то због тада највећих европских филозофа тога доба, Жан-Пол Сартра и Бертрана Расела. Они су били чланови Међународног трибунала за ратне злочине, на којем је Сједињеним Америчким Државама требало да буде суђено за ратне злочине. Били смо део тима за истрагу, који је сакупљао доказе о ратним злочинима. Један од судија Трибунала за ратне злочине био је и југословенски професор Владимир Дедијер. Тада сам га први пут упознао, био је висока, упечатљива појава. Део тог трибунала били су и писци и адвокати, људи из читавог света. Поред Сартра, била је ту и Симон де Бовоар. То су била моја прва искуства у вези са спољном политиком САД.

Познато је и да сте имали расправу са Хенријем Кисинџером. Како се то десило?

Било је то и пре Вијетнама. Био сам студент на Оксфорду, и у току је била расправа поводом рата у Вијетнаму између Оксфорда и Харварда. Студенти са Харварда имали су уз себе професора за кога нико од нас није чуо. Његови аргументи звучали су ми бесмислено, и напао сам га врло оштро. Касније је постао врло популаран, велика фигура америчке политике. Рекао сам: „А ово је ’момак` са којим сам полемисао, и кога сам победио”.

Да ли нам је данас потребна нова 1968?

Потребно нам је и више од тога, заиста велике промене. Криза волстритског капиталистичког система од пре пар година врло је озбиљна. Погледајте шта се дешава у свету; економија Грчке у потпуном је колапсу. И економије других земаља патиле су још и више. Покушавале су да се изборе са структуралним слабостима капиталистичког система, да некако изнађу новац који ће ставити у банке и покрити дугове. Стално нам говоре да ће све бити у реду. Е, па, неће бити у реду, ратови су наша константа, као и економска криза, људи се осећају беспомоћно и одлазе у бескрајне куповине у великим шопинг-моловима. Све то траје предуго.

Када сам разговарала са Ериком Џонг, која је хвалила Клинтона, а кудила Буша, питала сам је у чему је разлика међу њима. Била је љута. Пошто сте одувек критични према америчкој спољној политици, како вам се чини Обама, да ли је другачији?

Нема разлика, мислим да Обама и у унутрашњој и спољној политици следи Буша. У последњих 25 година амерички председници су први људи јединог царства у свету, и ма колико да су интелигентни и да мисле својом главом, они су принуђени да стану у одбрану једног система. Неки од њих су добри пи-арови или глумци. По мом мишљењу, Обама је слаб и будаласт председник. Али, све невоље и санкције према Ираку произвели су Клинтон и Медлин Олбрајт. И неки од америчких либерала, који подржавају демократску партију, као што је Ерика Џонг, не желе да поверују у то.

Како сте се осећали када су бомбардовали Србију?

Мрзео сам то. Ноам Чомски и ја написали смо много текстова о том бомбардовању. Демонстрирао сам на лондонским улицама, сви смо носили беџеве у облику мета. Свет је тај напад прихватио, и било је апсурдно касније, када су почели напади на Ирак, да су многи људи који су подржавали бомбардовање Србије због хуманитарних разлога, били против бомбардовања Ирака.

Познавали сте Ленона, били сте инспирација и Ролингстонсима за песму „Street Fighting Man”?

Ленон је био мој пријатељ, добро сам га познавао, често смо седели и разговарали о свему. Био је врло осећајна и топла особа, и врло политичан у једном периоду свог живота, желео је да научи још и више. Истога дана два поремећена човека пуцала су у Ленона и Роналда Регана, који је преживео напад. Ленон није. Мик Џегер је долазио на наше демонстрације испред америчке амбасаде у Лондону, и био је врло љут због рата у Вијетнаму. Тако је настала ова песма.

Читајући ваше романе, стиче се утисак да страсно волите историју. Како бирате оне тренутке у прошлости који имају посебно значење, наук за савременог човека?

Желео сам да пишем о времену када је Европа била дом за три културе: хришћанску, јеврејску и исламску. И како су две од њих, исламска и јеврејска биле уништене у Европи. У тежњи да испричам причу, користио сам историјске чињенице и окруживао их измишљеним ликовима и бајкама. У последњем роману „Ноћ златне лептирице”, чију сам причу сместио у 21. век, осетио сам потребу да повежем историју Кине и ислама. И сам сам био изненађен читајући о томе у библиотеци.

Чести су у Вашим романима ликови интелектуалаца, који припадају различитим верама и културама, који опуштено дискутују. Да ли изговарају Ваше мисли?

Одувек сам веровао у разговор и дебату, мислим да су много напреднија друштва у којима је разговор био подржаван и развијан науштрб метка или сабље. У мојим романима људи разговарају.

Да ли је ислам у наше време погрешно схваћен?

Мислим да јесте. У одређеним деловима Европе данас врло је јака исламофобија. Једини део Европе где су равноправно живеле различите културе била је, по мом мишљењу, бивша Југославија. Долазио сам овде и знао сам то, али многи нису. Нисмо ни мислили да се Срби разликују од Хрвата. Говорио сам пријатељима да у једној европској земљи на Балкану постоји и велика популација Муслимана.