Jasmina Mihajlović

Besomučno ubijanje Milorada Pavića od strane Srba je počelo nepunih 24 sata posle njegove smrti i nije prestalo do dan danas, a prošlo je ravno godinu dana od njegove fizičke smrti. Mobing nad mrtvim čovekom može da postoji!

Pavić je umro 30. novembra 2009. u 13.10.h, a već u utorak 1. decembra mi je direktorka opšte službe Srpske akademije nauka i umetnosti, Dragana Rađenović, saopštila da što pre ispraznim Pavićev kabinet u SANU i vratim ključeve, jer mnogo akademika čeka da se useli, a Akademija nema dovoljno prostora.

Pisala sam odmah posle sahrane Upravnom odboru SANU i Odeljenju jezika i književnosti da mi omogući neki razumni rok za selidbu, makar šest meseci od smrti, valjda se zna red u Srba! Dozvolili su mi zvanično da se u roku od 40 dana iselim. Po ciči zimi, dok u kabinetu nije radilo grejanje selila sam 10 dana ravno 3.000 knjiga potpuno sama. Nisu mi dozvolili da mi iko spolja pomogne, jer je kabinet „pod specijalnim tretmanom“, pa treba posebna papirologija, a opet, oni nemaju službu koja bi mi pomogla, tako da sam u tregerušama mic po mic iselila sve. Ispred ulaza u zgradu SANU bi me čekao nosač i tek tada mogao da mi pomogne.

Pločica sa imenom Milorada Pavića na kabinetu, skinuta je odmah po predaji ključeva.

Pavićevu sahranu sam platila potpuno sama do poslednje pare. Ravno 130.000 dinara, uključiv i upotrebu mikrofona. Bila su dva govornika, tako da su mikrofoni plaćeni 2x po 6.000 dinara. Ne mogu da grešim dušu, grobnicu u Aleji velikana je dao Grad, a sin je platio uklesivanje slova na ploču.. Piše: „Milorad Pavić, književnik“. To je sve. Slovo je koštalo 130 dinara komad.

Na sahrani se nije pojavio ni Ministar za kulturu, ni njegov izaslanik. Niti bilo koji zvaničnik osim gradonačelnika Dragana Đilasa i Prestolonaslednika sa suprugom. Milorad Pavić je 25 godina aktivno reprezentovao svoju zemlju na svim jezicima sveta i bez ikakvog preterivanja kažem da je predstavljao i predstavlja srpski brend u svetskoj kulturi. Druga je stvar što to znaju sve zemlje osim Srbije.

Komemoraciju posle Pavićeve smrti organizovali su samo ambasadori Srbije u Crnoj Gori i Mađarskoj. Prva „srpska“ komemoracija održana je gotovo 2 meseca po smrti. Prvo u PEN centru, a zatim u SANU. Niko od brojnih Pavićevih izdavača do dan danas nije napravio makar veče sećanja na svog pisca od kojeg je decenijama imalo, ako ništa drugo, bar priličnu materijalnu dobit. Sticajem okolnosti kada je Miroslav Dereta umro, ja sam mu održala zvanično posmrtno slovo u knjižari „Dereta“ pred brojnim novinarima i poštovaocima njegovog izdavačkog pregnuća.

Za komemoraciju Paviću u PEN centru sam saznala iz novina tog dana kada se održavala. Kada sam pozvala funkcionera PENa, Mihajla Pantića sa pitanjem zašto niko od porodice nije obavešten, rekao mi da to i nije predviđeno za porodicu nego za članove i simpatizere PENa!!! Inače, komemoracija u SANU je bila jedinstvena zato što nije bilo minuta ćutanja. Govornici su odmah počeli svoja izlaganja. Ko će još da se zamajava odavanjem poslednje počasti svom redovnom članu?!

Pošto su me zamolili iz SANU da dostavim spisak zvanica i institucija koje bi trebalo da se pojave na komemoraciji, ja sam napravila sledeću listu: predsednik republike, ministar inostranih poslova, ministri za kulturu, nauku i obrazovanje, dekani i rektori Beogradskog i Novosadskog univerziteta, predstavnici inostranih kulturnih centara i ambasada sa kojima je moj muž sarađivao ili bio u njima funkcioner. Niko se nije pojavio. Baš niko, sem prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića. Moj muž je bio predsednik Britiš koncila, bliski saradnik Gete instituta, predsednik Srpsko-ukrajinskog društva prijateljstva, ima više od sto izdanja svojih knjiga na ruskom i spomenik u centru Moskve, da ne nabrajam izdanja na japanskom, engleskom, ivritu, španskom, katalonskom, litvanskom, nemačkom, kineskom, švedskom, norveškom, finskom, estonskom, korejanskom, grčkom, bugarskom, rumunskom, slovenačkom, mađarskom, francuskom, moldavijskom, gruzijskom, portugalskom, mongolskom, turskom.... sva ova izdanja se mogu videti na – www.khazars.com. Lično mislim da Srpska akademija nauka nije nikom poslala pozive, što sam se uostalom i osvedočila u razgovoru sa nekim diplomatama.

Idemo dalje u nabrajanju apsurda: Srpsko književno društvo je ad hoc napravilo posle gotovo tri meseca od smrti - komemoraciju. Bila su petorica govornika. U publici je bilo petoro slušalaca. Od tog broja, dvoje smo bili Pavićev sin Ivan i ja. Direktnih kolega je bilo troje. Od njih troje jedna je bila Ljiljana Šop, dosledni kritičar Pavićevog rada i života. Ovom prilikom joj iskreno, bez ikakvog cinizma, zahvaljujem.

Moram da podsetim čitaoce da je Milorad Pavić bio redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu i Novom Sadu. Bio je i dekan Novosadskog filozofskog fakulteta i sticajem okolnost je imao dekanat kada se gradila nova zgrada fakulteta na Limanu, tako da ju je on predao na upotrebu Novom Sadu, profesorima i studentima. Niko sa beogradskog niti novosadskog fakulteta nije se pojavio na sahrani, niti na komemoraciji, niti je uputio saučešće.

Kada je naslednik Pavićeve katedre u Novom Sadu, redovni profesor Sava Damjanov, uputio zvanični dopis Filozofskom fakultetu Novog Sada da se amfiteatar u zdanju na Limanu koje je sagradio moj muž nazove „Milorad Pavić“, rekli su mu da podnese detaljnu bio-bibliografiju Pavićevu i navede razloge zašto bi fakultet to učinio.

Moj muž je umro mesec dana posle svog osamdesetog rođendana. Njegovu osamdesetogodišnjicu života i šestedsetogodišnjicu rada nije obeležio gotovo niko, sem što mu je u sred Moskve podignut spomenik ispred Doma inostrane literature, i što je u Bajinoj Bašti održan naučni skup na Danima račanske baštine, čiji je Pavić bio predsednik.

SANU, čiji je Milorad Pavić bio redovan član, nije ništa organizovala, a Matica srpska je preko svog predsednika Čedomira Popova namerno minirala već pripremljen internacionalni naučni skup u čast Milorada Pavića, o čemu je NIN oktobra 2009. detaljno pisao iz pera organizatora ovog neuspelog simpozijuma, profesora Aleksandra Jerkova i Save Damjanova.

Odmah po smrti, „Njujork Tajms“, „Gardijan“ i sve velike svetske novinske i elektronske agencije objavile su dostojanstvene nekrologe, bez ikakvih političkih insinuacija, što ne verujem da se skoro desilo ijednom Srbinu, ali je zato srpski novinar Teofil Pančić, sutradan posle smrti objavio u hrvatskom „Jutarnjem listu“ bestidan politički antinekrolog. Zanimljivi su komentari čitalaca na ovaj antinekrolog. Hrvati su bili mnogo manji mrzitelji i gotovo da su branili književno delo M. Pavića!!!

http://www.jutarnji.hr/majstor-u-raljama-olako-stecene-slave/382833/

http://www.nytimes.com/2009/12/16/arts/16pavic.html

http://www.guardian.co.uk/books/2009/dec/17/milorad-pavic-obituary

Moram da napomenem da mnoge male države plaćaju za lobiranje u svetu oko svojih nacionalnih interesa, u ovom slučaju niko ništa iz Srbije nije morao da plati ni BBC-ju, CNN-u, „Njujork Tajmsu“, „Gardijanu“, itd, itd, ali srpski mediji nisu našli za shodno da prenesu vesti najvećih svetskih agencija o svom sunarodniku. Poslala sam svim srpskim štampanim medijima adrese sajtove i prevod nekrologa. Niko nije objavio ni slovo!

Milorad Pavić je valjda jedini uglednik kome javni servis RTS, nije emitovao po smrti nikakvu klasičnu In memoriam emisiju. Puštena je jedino repriza zabavne emisije „Balkanskom ulicom“ (s obzirom da smo u „Balkanskoj ulici“ oboje bili gosti, nije bilo moguće izmontirati da budu samo Pavićeve izjave, tako da je sve postalo i moja in memoriam emisija!). Zbog svega toga sam uputila pisma direktoru RTS-a, glavnim urednicima kulturnog i naučnog programa, kao i predsedniku Izvršnog odbora RTS-a sa molbom da na Pavićev rođendan, ili po isteku godinu dana od smrti puste jednu klasičnu In memoriam emisiju iz svoje ogromne arhive. Makar i na svom digitalnom programu za kulturu. Ništa od toga se nije desilo. Baš ništa.

Na dan godišnjice u Jutarnjem programu, urednica Marija Miljević je na moju inicijativu i uz moju saradnju emitovala par vesti objavljenih i na sajtu Milorada Pavića, www.khazars.com.

Pavić je umro u intenzivnoj nezi Koronarne jedinice Kliničkog centra Srbije od posledica infarkta koji je usledio pak od posledica operacije kuka i tromba koji je krenuo, pa udario na srce. Trebalo mi je puna dva dana i bezbroj urgencija da mu obezbedim noćni stočić, kako ne bi držao stvari i čašu na podu ispod kreveta, i dva dana da mu obezbedim jastuk. Naime, posle operacije kuka pacijent mora držati jastuk između nogu, tako da je moj muž ostao bez jastuka ispod glave. Da mu doktor Seferović, iz čisto humanih razloga nije obezbedio nahtkasnu i jastuk, umro bi uz odličan stručni nadzor, ali bez čaše vode pored uzglavlja i jastuka ispod glave.

Te, 2009. godine čitava beogradska čaršija brujala je kako sam ostavila svog muža u bolesti, kako sam ga naterala na operaciju kuka, pa verzija kako mu nisam dozvoljavala da se operiše, uglavnom sijaset najstrašnijih ogovaranja. Da, priznajem protivila sam se muževljevoj operaciji do poništavanja same sebe; da, priznajem, pretila sam razvodom ukoliko ode na operaciju; da, priznajem, Milorad je poslednjih meseci živeo u stanu svoje tetke u Jevremovoj ulici zato što ima lift... Da, imala sam u toj godini ravno osam bolnica: VMA, Banjica, Interna B klinika, bolnica „Sveti Sava“, rehabilitacioni centar „Radon“ u Nišu... Kao što to obično život ume pakleno da smisli, borila sam se u istoj godini za majčin i muževljev život. Naime, u istoj godini su oboje imali operaciju kuka. Moja majka je od posledica operacije i tromba imala moždani udar koji je udario na centar za govor, a muž od iste operacije tromb koji je udario na srce i odneo mu život. Bukvalno sam ih smeštala u bolnice, jednog pa drugog, ponekad i u roku od 48 sati!

Februar 2009.: smeštam majku na VMA na operaciju kuka. Dva dana potom Milorad dobija po ko zna koji put totalnu aritmiju, pred moždanim udarom je, subota je, naravno, hitna pomoć ga prevozi u Urgentni pa na Internu B.

Mart: posle tri nedelje provedene na raznim odeljenjima VMA, majku odvodim na postoperativnu rehabilitaciju u Nišku Banju.

April: moja sestra odlučuje da se venča na kolektivnom venčanju ispred Skupštine grada. Nedelju dana pred svadbu mojoj majci pozli na ulici i dobije moždani udar. Ponovo VMA.

Maj: sestra se venčava, ja na svadbi izigravam i sestru i majku, jer kod kuće su mi rođena majka koja ne može da govori i muž koji ne može da hoda.

Jun: Milorad odlučuje da putuje u Moskvu na otkrivanje svog spomenika. On je jedini Srbin koji ima spomenik podignut za života u sred prestonice Rusije, u Aleji svih svetskih pisaca koji su zadužili čovečanstvo od Dantea do Džojsa. Kumim ga i molim da ne ide, jer neće izdržati put, već ne može da izdrži izlet do Avale. Neće da me posluša. Zovem Radovana Popovića njegovog biografa, zovem Miodraga Ostojića njegovog kardiologa, zovem Savu Damjanova naslednika katedre u Novom Sadu, pokušavajući da mi pomognu u odvraćanju od putovanja. Stvar razrešava SANU, tako što mu pomaže u davanju, sva sreća, neadekvatne vize i Pavića sa aerodroma vraćaju, jer nema validnu rusku vizu.

Jul: provodimo mesec dana na Zlatiboru. Poslednjeg dana boravka javljaju mi da mi je majci pozlilo i da je u bolnici „Sveti Sava“. Navrat nanos sedam u autobus i stižem u Beograd. Beogradsko-zlatiborski džet-set bruji kako sam ostavila muža iako se on sutradan vratio kolima u Beograd.

Avgust: Pavić odlazi na VMA, rešen da operiše kuk. Konzilijum lekara VMA odbija da ga operiše zbog lošeg kardio statusa i visokog rizika.

Septembar: lečim se od depresije i iscrpljenosti.

Oktobar: polutajno od mene Pavić zakazuje operaciju na Banjici. U jeku je pomama oko svinjskog gripa.

Novembar: Milorad odlazi na operaciju, ona je uspešna, posle tri nedelje izlazi iz bolnice, dolazi kući i dva dana kasnije, bez obzira na sve antitromb terapije doživljava snažan infarkt. Ugrađuju mu i četvrti stent na intenzivnoj nezi u Kliničkom centru, ali nedelju dana kasnije dolazi do rupture srca.

Tokom Pavićevog boravka na Banjici besomučno zovu iz „Glorije“ da dam intervju. Dajem nevoljno izjavu o njegovom zdravstvenom stanju. Nedugo potom Milorad umire. Istog dana ponovo zovu iz „Glorije“ da dam uporedni intervju sa bivšom ženom. Ukoliko to ne uradim čuće se njen stav, a moj ne. Traže da nas slikaju za naslovnu stranu. Pola ona, pola ja. Zgrožena sam i naravno odbijam. Na dan sahrane objavljuju intervju sa Brankom Bastom, Pavićevom bivšom ženom, u kojem izjavljuje da je porodica živela u bedi i da su morali da izdaju stan u Parizu koji je sin od studentske stipendije kupio u centru francuske prestonice!!!!

Milorad Pavić je umro na dan proglašenja vizne liberalizacije. Ostavinska rasprava u redovnom sudskom postupku, bez ikakvog podizanja parnice, sa validnim testamentima, nije okončana ni posle godinu dana po smrti. Podsećam da se zvanično, bez regularnih papira o završenoj ostavinskoj raspravi, ne može ozvaničiti nijedan posao u zemlji i inostranstvu, pa je time zapravo onemogućen kulturni diplomatski uticaj Srbije u svetu, od strane same Srbije.

S obzirom da je reforma sudstva započela 2010. godine, iako su papiri za ročište bili predati u januaru, prva rasprava je bila zakazana za kraj aprila. Miloradov sin Ivan i ja smo uputili zvanično pismo predsednici I osnovnog suda u Beogradu da se ročište pomeri što ranije, ali sada kompjuteri određuju listu čekanja, pa to nije bilo moguće.

U zakonske naslednike spadamo ja kao supruga, sin Ivan Pavić i maloletna unuka koju zastupa otac Petar Popović. Milorad Pavić je ostavio dva zaveštanja. Jedno gde Gradu Beogradu poklanja sve svoje rukopise, knjige, prepisku, biblioteku, slike iz XVIII veka i svoj pisaći sto iz XVIII veka. Celo to zaveštanje je regulisano još 1992. godine Ugovorom o Legatu između Milorada Pavića i Skupštine grada Beograda. Za izvršioce tog testamenta određeni smo ja i sin. Moram da napomenem da smo Pavić i ja stanovali u stanu koji je Legat i čiji je vlasnik Skupština grada i za to redovno preko infostana plaćali kiriju. Mi nismo vlasnici tog prostora. Ugovorom je precizirano da u tom stanu ja mogu ostati do svoje smrti, ali da sam posle smrti ostavioca dužna, kao i sin Ivan Pavić, da otvaram Legat za javnost, da se staram o zaostavštini, primam proučavaoce književnog dela, omogućim im pristup informacijama, dam mogućnost stručnim institucijama da popišu poklonjenu imovinu, itd, itd.

Privatni testament pak kaže da Milorad Pavić svoju imovinu kao i autorska prava ostavlja meni, a da je svoju decu za života namirio.

U imovinu ostavljenu meni spada 46 km2 stana u Jevremovoj koji je Milorad nasledio od svoje tetke i 7.000 evra na računima. Imovina u vidu nekretnina nije prezentovana sudu, jer se to čini samo ako neko od naslednika pokrene parnicu za određivanje nužnog dela. Papiri iz banke su naravno dati sudu, jer u protivnom novac ne može da se podigne.

Moram da napomenem da autorska prava ne spadaju u nužni deo, niti u klasičnu materijalnu imovinu, ona su nešto hipotetičko što može ali ne mora doneti materijalnu korist. Mačka u džaku. Zbog toga zakon dozvoljava da se autorska prava dodele instituciji, ili bilo kojoj osobi koja ne mora biti ni u kakvoj naslednoj vezi sa ostaviocem. Važno bi, naravno, bilo da je stručna da obavlja posao oko autorskih prava.

Sina i zeta sam odmah po smrti obavestila o svim papirima, napravila im kopije istih i predložila samoinicijativno da ispunim neku svoju moralnu obavezu, te da prilikom proglašenja testamenta izjavim na sudu da se određenih naslova odričem u korist sina i unuke. Precizirali smo i koji bi to naslovi knjiga bili.

Pakao nastaje veče pred prvo zakazano ročište u aprilu, gde me zet Petar Popović, koji je inače u braku sa Jelenom Pavić bio mesec dana a sve ostalo vreme do njene smrti živeli su razdvojeno i u brakorazvodnoj parnici, dakle, zet mi kaže da poklon pred sudom podrazumeva plaćanje određenog poreza, da on na to nije spreman i da je bolje da privatno potpišem papir kojih se unapred odričem tih naslova. Na to nisam pristala, jer time de facto rušim testament svog supruga i činim krivično delo pošto raspodeljujem imovinu koju još nisam zvanično stekla.

Za svog advokata sam još u decembru izabrala kancelariju iz Knez Mihailove, nisam želela zvučna imena, nego pravne praktičare. Nevolja je nastala što su pozivi sinu i zetu na prvo ročište otišli na adrese porodilišta!!!! Naime, u svakoj krštenici postoji adresa porodilišta. Kako i zašto ne znam, ali sudski pozivi su otišli u Višegradsku i ul. Narodnog fronta! Takođe, sud je opomenuo pismeno moju advokaticu da nisu svi papiri oko Legata dostavljeni, ali ništa nije preduzeto. Morala sam da promenim advokata. Zamolila sam ovog puta Pavićevog prijatelja, poznato ime, nekadašnjeg javnog tužioca, da preuzme slučaj ostavinske rasprave.

Uglavnom, da skratim priču, ja sam naslednu izjavu kojom prihvatam obaveze oko Legata Milorada Pavića i privatni testament prihvatila 11. maja 2010. na sudu uz prisustvo gradskog javnog pravobranioca koji je tu bio u ime Grada Beograda. I da još skratim priču, sina i zeta sam manje-više videla na prvom ročištu, gde je zet Petar dao nevažeću adresu stanovanja sudu, a svog novog advokata sam ukupno srela tri puta za šest meseci.

Reformisano srpsko pravosuđe, to sam se osvedočila, radi efikasno, nezavisno i krajnje profesionalno, ma ko šta mislio. Uspeli su za relativno kratko vreme da pribave preko policije zetovljevu ispravnu adresu, da pozivaju sina i zeta više puta na ročišta, sve dok se konačno nisu pojavili pred sudom. Tako su Ivan Pavić i Petar Popović (u ime maloletne unuke, tj. svoje kćeri) neopozivo prihvatili privatni testament 1. jula 2010. Da li je Ivan prihvatio i svoje obaveze oko očeve javne zaostavštine Gradu, to ne znam.

Prema administrativnim propisima, kada se daje nasledna izjava u ime maloletnog deteta, resorni centar za socijalni rad mora da da svoju saglasnost. Sud je papire Centru za Socijalni rad opštine Zvezdara i referentu Vesni Nedeljković poslao početkom jula. S obzirom da centar nije odgovarao, sud je slao opomene iz meseca u mesec, da bi krajem oktobra, dakle, četiri meseca od prijema papira Centar odbio da da saglasnost na naslednu izjavu oca. Obrazloženje je bilo da unuka gubi identitet ukoliko nema autorska prava. Time je de facto srušen Pavićev testament, a otac proglašen nesposobnim da donosi odluke u ime svog deteta. Naravno da me niko iz Centra nije obavestio da donosi neku odluku koja se tiče ostavštine mog supruga, niti je tražen bilo kakav dokaz o tome šta je Pavić mislio pod time da je svoju decu za života obezbedio. Testament je srušen samim tekstom poslednje volje Milorada Pavića i ničim drugim „opipljivim“, od strane Centra za socijalni rad opštine Zvezdara.

S obzirom da je time bio bazno poljuljan moralnu ugled mog muža i njegova poslednja volja, obratila sam se mnogima: retkim preostalim prijateljima i saradnicima Pavićevim, Krunskom savetu, poslenicima kulture u zemlji i svetu, državnim i gradskim organima, baznom Gradskom centru za socijalni rad, ali mi je jedino odgovorilo i pomoglo Ministarstvo za rad i socijalnu politiku. Oni su sproveli nadzor nad centrom Zvezdara, utvrdili nepravilnosti i naložili odgovarajuću pravnu proceduru. Istovremeno je postupajući sudija u ostavinskom postupku dao nalog da se postavi zakonski kolizioni staratelj maloletnoj unuci. Tragedija do tragedije... Deda posthumno proglašen nemoralnim, otac deteta nepodobnim da donosi pravilne odluke! Trenutno smo svi pod „starateljstvom“ porodičnog savetnika Vesne Nedeljković: posthumna sudbina mog supruga, njegova autorska prava, sudbina mog života i celokupnog minulog rada, roditeljski odnosi između Pavićeve unučice i njenog oca.

Ostavinska rasprava traje godinu dana a da niko nije podigao parnicu i da su svi naslednici prihvatili testament!!!! A za to vreme Pavićevo delo umire i zamire jer niko ni u zemlji ni u svetu ko hoće da uradi bilo kakav posao ne može bez finalizovanih papira, a ne može ni da mi veruje kako ostavina bez ikakvog sudskog parničnog procesa traje godinu dana.

U međuvremenu ja putujem u Segedin gde na poziv ruske katedre tamošnjeg Univerziteta držim predavanje o delu Milorada Pavića (na kojem se nije pojavio niko od brojnih pozvanih Srba iz Segedina i Budimpešte, na opšte zaprepašćenje tamošnjih profesora i doktoranta Turija Roberta koji brani disertaciju o celokupnom delu Milorada Pavića). Putujem u Banja Luku, i držim predavanje, gde u okviru Kočićevih dana Srbi iz Republike Srpske prave međunarodni okrugli sto o životu i delu M. Pavića, ukazujući mu posthumno najveće državne počasti preko pokrovitelja skupa, Milorada Dodika.

S obzirom da u međuvremenu ne mogu nikako da dođem do svog advokata ni putem telefonskih poziva, zakazivanja sastanaka, imejlova, sms-ova, počinjem sama da odlazim u pisarnicu Prvog osnovnog suda i pratim slučaj, dopisujem se sa sudijama koji daju informacije od javnog značaja kako bih saznala šta se uopšte događa. Čekam redove, stojim strpljivo na brojnim šalterima, vodim potpuno sama borbu za spas Milorada Pavića od ponovnog sahranjivanja i zatiranja imena i dela. Neprekidno pišem pisma i Ivanu Paviću, moleći ga da mi pomogne, ali on mi ne odgovara.

Tako dolazim do novih apsurda. Azerbejdžanska ambasada odlučuje da uloži dva miliona evra u rekonstrukciju Tašmajdanskog parka i da tada postavi spomenik Miloradu Paviću. Delegacija ambasade na čelu sa ambasadorom dolazi u Legat zajedno sa gradskim arhitektom Dejanom Vasovićem, ukazujući neverovatne počasti Paviću. Sastanku prisustvuju Pavićevi sin i snaja koje je na moju inicijativu obavestila Skupština Grada. Međutim, papire oko spomenika nema ko da potpiše, jer ostavinska nije završena.

Ruski vajar Grigorije Potocki, autor Pavićevog spomenika u centru Moskve (koji je odobrio gradonačelnik Luškov!), moli Skupštinu grada da predstavnici Ruske Federacije o svom trošku dođu i postave besplatno spomen ploču na ulaz u Legat i repliku biste iz Moskve, na godišnjicu smrti Milorada Pavića, 30. novembra. Ne dobijaju nikakav zvanični odgovor, a i kako bi kada ostavinska nije gotova.

Na Pavićev rođendan, 15. oktobra delegacija Azerbejdžana polaže venac na Pavićev grob u Aleji velikana. Prisustvujem samo ja. U Moskvi istog dana delegacija ruskih umetnika raznih struka, njih pedesetak, polaže venac na spomenik, a onda sledi svečana premijera filma „Staklena lampa“ koju je po motivima Pavićeve proze snimio Nikolaj Čepurškin. U Beogradu tog dana Milja Milosavljević emituje na Drugom programu Radio-Beograda emisiju „Kod dva bela goluba“ posvećenu Paviću u kojoj govore Svetlana Velmar-Janković, Dragan Simeunović, Sava Damjanov i ja.

Od trenutka Pavićeve smrti obasuta sam molbama iz celog sveta da dam dozvolu za knjige, pozorišne predstave, strip... I sada pod punom krivičnom odgovornošću izjavljujem javno da sam sklopila besplatne predugovore za izdavanje sledećih knjiga: „Hazarskog rečnika“ u Seulu, „Hazarskog rečnika“ u Tirani (ova knjiga nije prevedena jedino na albanski jezik; prilikom sklapanja ugovora tražila sam klauzulu da promocija bude na najvišem državnom nivou), sklopila sam predugovore sa Slovačkom za „Predeo slikan čajem“ i „Veštački mladež“; ostvarila sam Pavićevu najveću želju i amanet sa samrtne postelje da mu se u okviru amazon.com kindl projekta pojave romani na engleskom jeziku u elektronskom obliku. Pavić je prvi srpski pisac koji svoje knjige ima u formi ibuka (e-book). Organizovala sam dve premijere jednu u Moskvi – mjuzikl „Krevet za troje“ i jednu u Bukureštu – „Zvezdani plašt“. U Brazilu sam uspela da se iz meseca u mesec pojavljuju u vodećem književnom časopisu table stripa po „Hazarskom rečniku“. U Srbiji nisam uspela ama baš ništa. Ostavinska nije gotova! Ilustrovano srpsko jubilarno izdanje „Hazarskog rečnika“, povodom 25-ogodišnjice od prvog štampanja čeka već godinu ipo da ugleda svetlost dana.

Pred mene se tokom ovih godinu dana stalno postavljala dilema da li treba da budem saučesnik u ponovnom, ovog puta književnom sahranjivanju svog muža, a posredno i svoje zemlje, ili da radim svoj posao uprkos svemu. Savetovala sam se sa advokatom (uzaludno), sa Goranom Petrovićem (koji mi jedini nikada ništa nije odgovorio ni na jedan vapaj), Ivanom Pavićem (koji mi takođe nikada ništa nije odgovorio), Aleksandrom Jerkovim, Savom Damjanovim, Zoranom Stefanovićem..., koji su me zdušno pomagali savetima.

Moj profesionalni rad se već dvadeset pet godina tiče dela Milorada Pavića i lako je činjenično i bio-bibliografski proverljiv:

Jasmina Mihajlović (1960), supruga Milorada Pavića, književnica i književni kritičar, završen Filološki fakultet u Beogradu, (diplomirala na pripovedačkoj prozi Milorada Pavića 1985.), radila naučne i stručne poslove kao književni kritičar i istoričar u Institutu za književnost u Beogradu, bila stalno zaposlena oko 10-ak godina, posle toga u statusu slobodnog umetnika. Član UKS i Srpskog književnog društva. Piše beletristiku i književnu kritiku, ima objavljenih 10 knjiga od kojih je jedna književna monografija o Miloradu Paviću (Prosveta, 1992; prva stručna monografija o Paviću na srpskom jeziku) i nekoliko knjiga u kooautorstvu sa Pavićem. Priređivač je njegovih knjiga (sabrana i izabrana dela), pisac predgovora, bibliograf, biograf (sve objavljeno u knjigama i naučnim publikacijama; bibliografija za SANU i 2 bio-bibliografije u okviru Sabranih dela - Prosveta, Draganić). Od osnivanja Legata Milorada Pavića (1992) vodila je sve poslove oko Legata, učestvovala u prepisci oko njegovih knjiga i svih drugih poslova. Tokom zvaničnog rada u Svetskoj srpskoj zajednici sa sedištem u Ženevi (1992-1999) radila je poslove oko lobiranja za Nobelovu nagradu Miloradu Paviću u književnosti, za šta postoje pisani dokazi. Organizovala je naučne skupove u inostranstvu (USA, Brazil, Grčka) koji se tiču dela ovog pisca. Trinaest godina održava trojezični sajt Milorada Pavića www.khazars.com. U srpskoj i svetskoj stručnoj javnosti važi za eksperta oko književnog rada Milorada Pavića.

videti sajt: http://www.khazars.com/sajt-jasmine-mihajlovic-sa-fotografijama/

http://www.khazars.com/en/jasmina-mihajlovic/

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B0%D1%81%D0%BC%D0%B8%D0%BD%D0%B0_%D0%9C%D0%B8%D1%85%D0%B0%D1%98%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B

Pošto je Milorad Pavić, kao rođeni Beograđanin i autor dvojezične srpsko-engleske „Kratke istorije Beograda“, ostavio Gradu svoj Legat, morala sam da pristupim ostvarivanju njegove poslednje volje, iako ostavinska rasprava nije gotova. Uz nesebičnu pomoć Gorice Škipine, zamenice gradske ministarke za kulturu, petočlana delegacija Skupštine Grada na čelu sa gradskom sekretarkom za kulturu Ivanom Avžner i predstavnicima Biblioteke grada Beograda, odredila je dve bibliotekarke koje su mesec dana svakodnevno popisivale rukopisnu i književnu zaostavštinu. Na žalost, zaveštani Pavićev pisaći sto iz XVIII veka je ostao kod bivše supruge, a ona nije htela da ga preda ni posle trinaestogodišnje podele bračne tekovine. Ta maratonska podela se završila tako što je njoj pripalo – sve! Kuća, antikvitetni nameštaj, galerija slika iz XVII i XVIII veka, lične stvari Milorada Pavića. Moj muž je iz bivšeg života i braka izašao samo sa koferom rukopisa. Nije mogao da dobije ni svoj pisaće sto zaveštan po smrti Beogradu. Ali, zato je Branka Basta dobila od bivšeg muža lokal u kojoj se sada nalazi njena galerija „Feniks“ pokraj Kalemegdana.

Cela srpska javnost tokom 17 godina Pavićevog i mog života i braka pričala je bajke o našem materijalnom statusu. Mogu da im kažem da ni Milorad ni ja ne bismo bili ludi da živimo u stanu koje nije naše vlasništvo i držimo auto na ulici, da smo raspolagali nekakvim bogatstvom zarađenim od književnosti! Živela bih u vili i bar imala garažu. Ali, Pavić je obezbeđivao druge. Pre svega porodicu. Počev od kupovine onog stana u Parizu za koji bivša žena tvrdi da je obezbeđen od sinovljeve studentske stipendije!

Ovde prilažem imovinsku listu naslednika, koju ću morati da prezentujem, iako nije dignuta parnica, Centru za socijalni rad opštine Zvezdara i referentkinji Vesni Nedeljković, jer je sudbina autorskih prava Milorada Pavića sada u njenim rukama. Ona je arbitar posthumne sudbine Milorada Pavića, ona određuje moju sudbinu, i sudbinu odnosa Miloradove unučice i njenog oca. Drugo pitanje, SUŠTINSKO, jeste kakav je to centar za brigu o mladim osobama koje brine o identitetu na osnovu naseđa, a mora devojčici da imenuje staratelja zbog toga? Zar to ne utiče na razvoj deteta? Šta znači za dete kada se sruši dedin testament, a otac proglasi nepodobnim jer je prihvatio testament? Da li je za identitet važano nasleđe ili vaspitanje? Kako se razara porodica kada se izmedju oca i ćerke ispreči staratelj? Kakva je to stručna državna briga koji razara porodicu?

1. Ivan Pavić, sin (1960), akademski slikar

- Za života je M. Pavić sinu i snaji poklonio svojih 4/10 idealnih delova suvlasništva kuće svojih roditelja u ul. Koste Jovanovića, tj. njen fizički deo koji se sastoji od stana u prizemlju zgrade sa dvorištem. Površina stana 79,19 m2.

- Poklonio je ogroman deo nameštaja i skulptura svojih roditelja koje su M. Paviću po smrti majke njemu pripale. Jedan deo nameštaja je dat na pozajmicu.

- Kupio mu je automobil marke toyota.

- Tokom 90-ih godina prošlog veka mesečno je sinu isplaćivao devizni deo kirije od izdavanja stana u Parizu.

- Posle prodaje stana M. Pavića u Parizu (2003) (sin je i finalizovao prodaju tog stana) uplaćen mu je njegov deo novca. (Stan je prodat za oko 180.000 evra)

- Zaposlio je sina kao kustosa u Narodnom muzeju u Beogradu, preko tadašnjeg posredovanja akademika Dragoslava Srejovića. Snaja je u statusu slobodnog umetnika.

- Prilikom podele porodične kuće, ćerki pok. Jeleni Pavić je tada pripao atelje u prizemlju zgrade, koji je ona kasnije prodala bratu. Atelje se nalazi u celini kuće i površine je 16,30m2. Tako da sada Ivan i Olivera Pavić raspolažu celom porodičnom kućom sa pripadajućim vrtom.

2. T. P., unuka (8), učenica, ćerka Pavićeve ćerke Jelene Pavić, preminule 2008.g. u 43. godini života. Jelena je završila gimnaziju, studirala je na Stomatološkom fakultetu, nije ga završila, ali je pred smrt završila kurs za umetničkog fotografa. Radila je jedno vreme kao urednik u izdavačkoj kući „Dereta“, gde ju je otac zaposlio da vrši redakturu na njegovim knjigama.

- Otac joj je kupio 1993. stan u Starine Novaka, od 45m2 za tadašnju sumu od oko 64.000dm i potpuno ga opremio nameštajem, belom tehnikom, aparatima, sve do poslednje stvari. Kasnije je ona taj stan prodala i kupila stan u Resavskoj ulici. Posle njene smrti, Jelenin muž i otac T.P. sudskim putem je ostvario nasledstvo nad tim stanom.

- Poklonio joj je lokal u ul. Tadeuša Košćuškog.

- Poklonio joj je 1/10 idealnih delova suvlasništva kuće svojih roditelja u ulici Koste Jovanovića, površine 16,30m2.

- Poklonio joj je ½ idealnih delova suvlasništva na stanu koji je bio bračna tekovina Milorada Pavića i Branke Pavić i nalazi se u ul. Vojvode Brane.

- Poklonio joj je ½ idealnih delova suvlasništva na stvarima i umetničkim slikama iz XVIII veka koji se nalaze u majčinoj kući u Vojvode Brane .

- Tokom 90-ih godina prošlog veka mesečno je ćerki isplaćivao devizni deo kirije od izdavanja stana u Parizu.

- Otvorio joj je podračun u pariskoj banci.

- Posle prodaje stana M. Pavića u Parizu (2003) Jeleni je uplaćen njen deo novca od 45.000 evra.

- U Erste bank je otvorio račun na ime mal.T. P.

- Njenom ocu, Petru Popoviću dao je na ruke u maju 2009., 25.000 evra (od prodaje svojih celokupnih dela na rusko tržište)

3. Jasmina Mihajlović, supruga (1960), književnica, profesor književnosti, od zaposlenog lica prešla 1999. g. u status slobodnog umetnika, a od 2004.g.. bila na birou zbog regulisanja porodičnog zdravstvenog osiguranja.

- Poklonio mi je polovinu (46m2) svog nasleđenog od tetke stana u ul. Gospodar Jevremova. Druga polovina stana je već meni pripadala, jer sam je otkupila od drugog naslednika. Tako je stan u Jevremovoj 2007. g. pripao meni.

- Testamentom mi je ostavio svu preostalu pokretnu i nepokretnu imovinu (nepokretne imovine zapravo nema), starateljstvo nad Legatom u ul. Braće Baruh, čiji je vlasnik Skupština grada i sva svoja autorska prava.

Da bi kompletna apsurdna groteska bila još veća, sada sam korisnik porodične penzije. Po Zakonu o porodičnim penzijama, „za razliku od svojih kolega koji primaju starosne ili invalidske penzije, porodičnim penzionerima zakon ne daje mogućnost da obavljaju bilo kakav dodatni posao. Ni samostalnu delatnost, ni da se zaposle, niti da obavljaju poslove po osnovu ugovora o delu, kao ni pravo na autorski honorar. Jedino na šta mogu da računaju jeste autorski honorar stečen nasleđem“. Tako sam ja u 50. godini života, nasledivši porodičnu penziju, onemogućena da se bavim svojim poslom književnika, ali i bilo kakvim drugim poslom. Nisam u mogućnosti da legalno primim novac ni za književne večeri, niti za putne troškove, ni za delatnosti koje su precizno utvrđene u Ugovoru o Legatu između M. Pavića i Grada Beograda iz 1992. godine. Ma, ne mogu legalno izdavati svoje knjige! Za knjige koje su pisane u kooautorstvu sa M. Pavićem mogla bih eventualno da dobijem honorar namenjen Miloradu Paviću, ali ne i dobit za onu polovinu knjige koju sam sama pisala tj. koja je moje autorsko delo. Da bih reizdala svoj roman „Pariski poljubac“ koji je ove godine izašao u izdanju Zavoda za udžbenike, morala sam svoja autorska prava da prenosim na sina, pa je on umesto mene sklapao ugovor, čak je preuzimao moje autorske primerke knjige (10 komada). Trenutno sam pod „starateljstvom“ svog sina.

Od Milorada Pavića se posthumno traži, a od mene žive, da poništimo svoje živote, dela, da budemo zatrveni jednom i za svagda, jer u Srbiji se uspeh i rad ne praštaju. Ljubav i sreća takođe. Kako ćete, bre, Srbi u Evropu kada sami sebe zatirete, kao Hazari? Ne možemo sami sebe da pomognemo, jer od nasleđa negujemo samo poraze, nesreću i patnju. Zavičajnom lobiju srpskih pisaca, koji dalje od trule tarabe sve smatraju neprijateljskom teritorijom jer su plašljivi provincijalci, laknulo je kada je Milorad Pavić kao remetilački faktor – umro. No ni to nije dovoljno, treba poništiti delo, preokrenuti istinu, pretvoriti Srbiju u moralnu nakazu i pretvoriti je u zabran glupe podaničke stoke koja se klanja partijskim, kvazipartijskim i intelektualcima iz sumnjive sive eminencije. Niko ne treba da valja, svi su lopovi, zločinci, sumnjivci. Cele ove godine imala sam osećaj da je moj muž učinio nekakvo ogromno zlo za svoju naciju, prijatelje, saradnike i porodicu.

Moj advokat mi je posle uljudnog pismenog obaveštenja o otkazivanju punomoćja pretio da će me krivično goniti, jer sam protivpravno sklapala predugovore pre okončanja ostavinske rasprave. To je bio Miloradov prijatelj, koji preti ženi, udovici i to na antiadvokatski način. Da sam nekog ubila i to priznala advokatu, on bi morao da me brani, bar po službenoj dužnosti.

Gotovo svi prijatelji i prijateljice su me ostavili. Bez reči. Venčani kumovi mi se nikada nisu javili! Od srpskih intelektualaca niko nije rekao reč protiv ovakvog besomučnog zatiranja imena, iako sam ih redovno obaveštavala šta se dešava. Očigledno da sam naivno mislila kako je javni interes ravan nacionalnom interesu. Kako će bar sin, saradnici ili država biti zainteresovani da iskoriste ono što im se nudi na tanjiru, i to sada kada se svi zaklinju u EU i Rusiju!

Poslednji test koji sam sprovela, bio je na godišnjicu Pavićeve smrti. Medijima sam blagovremeno javila sve novosti oko književnog dela M. Pavića. Stavila sam vesti i dokumentovala ih (što na internetu nije teško) originalima knjiga, snimcima iz pozorišnih predstava, tablama stripa, tekstovima sa međunarodnih okruglih stolova, linkovima na amazon.com kindle e-book. Jednu noticu je objavila Politika u svom štampanom izdanju (ne i u elektronskom), i u jutarnjem programu RTS je pušten trominutni prilog na godišnjicu smrti.

Skupštinu Grada sam molila da neko prisustvuje pomenu, jer me je bilo sramota da azerbejdžanska ambasada ponovo šalje delegaciju, a da se niko od srpskih zvaničnika ne pojavi. Niko se naravno nije pojavio, dok je delegacija Azerbejdžana brojala šestoro ljudi!

A propos tog „azerbejdžanskog“ spomenika, moram da kažem da se oni zbog teritorije na kojoj žive smatraju potomcima Hazara, da im je Milorad Pavić kultni pisac, kao uostalom i drugim nacijama, tačnije svima sem Srbima. Povodom tog spomenika već čitam reakcije dušebrižnika kako je neprimereno da Pavić bude na Tašmajdanu, kako je to nepatriotski, kako spomenik nije lepog izgleda (iako ga niko nije video). Molim vas, dragi Srbi, odlučite se već jednom da li ste za sebe ili protiv sebe! Pavić vas je hazarskom sudbinom iščeznuća jednog naroda već opomenuo, a tu „vest“ su preneli svi svetski jezici!

U nastavku:

Ko stoji iza knjige Jasmine Ahmetagić protiv Pavića. Sprega srpskih intelektualaca i hrvatskih i britanskih krugova.

Ko stoji iza tragične sudbine Pavićeve ćerke.

Ko stoji iza onemogućavanja Jasmine Mihajlović da objavljuje svoje knjige i kolumne.

Ko stoji iza onemogućavanja da Milorad Pavić dobije Nobelovu nagradu za književnost