Jasmina Mihajlović

Milorad Pavić je u Srpsku akademiji nauka i umetnosti primljen kao redovni član 1991. godine. On je jedini akademik sa „presedanom“, jer je odmah biran za redovnog člana, a tako što nije pošlo za rukom ni Milošu Crnjanskom! Bibliografiju za prijem sam dostavila SANU ja, na njihovu molbu, iz prostog razloga pošto sam već radila popis knjiga za Pavićeva Sabrana dela u izdanju „Prosvete“ 1990. godine.

Da ne bude zabune i da podsetim čitaoce, Milorad Pavić nema nikakve veze sa famoznim Memorandumom SANU, koji je nastao ranije, a lično mislim da ni taj Memorandum nije ništa posebno, jer je srpsku istorijsku sudbinu uglavnom pravio kolektivni mentalitet. Oh, znam sada će svi zavikati kako to nije istina, pa gde su neprijatelji, velike sile, Turci, Nemci, Amerikanci, Jevreji, masoni, katolička crkva..., ama ljudi, svak kroji svoju sudbinu, pa to čine i nacije same sebi! Ne zavaravajmo se više, nego se pogledajmo u ogledalo, hrabro, muški, da ne kažem ženski.*

*I da odmah razjasnim: ja sam sto postotna Srpkinja i s majčine i s očeve strane, pa čak, gle čuda, bez crnogorskog porekla! Takoreći tikva bez korena! Pravoslavka sam koja ne veruje u crkvu nego u Hristovu izvornu reč, obožavam tehnološka dostignuća, ne patim za prošlošću i bombardovanjem, odlično se osećam u svakoj zemlji i kulturi, ali mi se Srbija ovakva kakva je danas, smučila, kao i većini čitalaca ovog teksta, samo što to ne smeju da priznaju. I da još dodam: imam sve kolektivne osobine Srba – volim da se inatim, verujem u iracionalno, svađam se sa svima koji van zemlje napadaju moju zemlju, teram mak na konac, volim psovke i škembiće...

Nego, da se vratim Akademiji. Te 1991. godine Milorad Pavić je primljen za redovnog člana, a Matija Bećković za vanrednog. Pristupna beseda Pavićeva se ticala književnosti i istorije književnosti Početak i kraj romana (na primerima Hazarskog rečnika u prevodima na razne jezike), jer je Pavić primljen u SANU i kao pisac i kao književni istoričar, po dve linije dakle, a Matija je besedio svoj čuveni spev Ćeraćemo se još. Trebalo je već tada da shvatim suštinsku istorijsku i književnoistorijsku simboliku ove dve pristupne besede: Miloradova je bila „svetsko a naše“, Matijina „naše pa naše u inat svima“. Bilo kako bilo, i posle ravno dvadeset godina od ovih naizgled oficijalnih govora, Srbi grcaju pod dilemom „svetsko a naše“ ili „naše pa naše u inat svima a pogotovu nama samima“.

Pavić je često u javnim istupanjima isticao srpski izolacionalizam, kao jednu od glavnih negativnih osobina i uzroka istorijske patnje nesrećnog naciona. Gostoljubiv a ksenofobičan narod?! U svom romanu Predeo slikan čajem, pak, pisao je o prastaroj monaškoj svetogorskoj podeli na idioritmike (samce, individue) i opštežitelje (kolektiv), tvrdeći da zemlju u teškim trenucima izvlače iz istorijskih nedaća jedino idioritmici. I svojim očima gledam kako trenutno zemlju u svetu spasavaju Novak Đoković, Ana i Jelena, Marija Šerifović, Čavić, a mi se još zamajavamo kancerogenim kolektivnim fudbalom. U svetu kulture, s druge strane, već decenijama zemlju predstavljaju Pavićeve knjige, Kusturičini filmovi i Bregovićeva muzika, sviđalo se to nekom ili ne!!! Žao mi je, gospodo, ali tako je! Ova imena, kojih je zapravo mnogo za jednu brojčano malu zemlju, uspela su da dostignu najširi auditorijum. Takozvani populizam kojim se naša jadna elita tobože zgražava, prikrivajući obesnu ljubomoru kvazimoralnim packama iz prošlih vekova, jeste zapravo u ovim slučajevima – ozbiljna svetska popularnost. I promovisanje nacije.

Smučilo mi se više da slušam kako je Pavić samo Hazarskim rečnikom stekao svetsku slavu, ama SVE njegove knjige, svi naslovi su prevedene na bezbroj jezika i time je ODRŽAO globalnu slavu! (videti: www.khazars.com). Opšti stav srpskog javnog mnenja je da se posle Hazara komercijalizavao, a to kobajagi nije umetnički dobro. Šio mi ga Đura - popularnost je ta koja smeta! Zavist! Kako objasniti da se SVE Pavićeve knjige u svetu odlično prodaju, a da istovremeno na svim kontinentima katedre za književnost imaju naučne programe o Paviću! Ma, sujeta bez pokrića je toliko zacarila Srbijom da je prešla u psihopatologiju. I šta sada da radimo, nego da se napravimo ludim zajedno sa ministrom za kulturu Srbije N.B. (ime poznato Redakciji) i zažmurimo pred pisanom činjenicom da se u britanskom izdanju obimne knjige 501 najveći pisac (London, Apple, 2009) od Homera do danas, osim Andrića i Pavića ne nalazi nijedan drugi srpski pisac. Zato je valjda Pavić i kažnjen te 2009. godine, kada je umro, da mu se na sahrani ne pojavi ministar za kulturu N.B., da ga SANU „izbaci“ iz kabineta a da se nije ni ohladio, da mu ta ista SANU ne oda poštu minutom ćutanja na komemoraciji održanoj dva meseca po smrti, da mu RTS ne pusti ljudsku in memoriam emisiju, da Univerziteti u Novom Sadu i Beogradu na kojim je radio ne pošalju ni telegrame saučešća, da mu nijedan izdavač ne priredi makar veče sećanja, i da gotovo cela srpska intelektualna javnost zažmuri na te fakte! A da se sramno prećutkivanje dela Milorada Pavića posle njegove smrti divljački nastavi, uz pridodata raznorazna ometanja oko izdavanja Sabranih dela do oslobađanja autorskih prava.

(Opširnije o nabrojanim činjenicama videti na: http://www.svedok.rs/index.asp?show=75115)

I do čega to dovodi: da ja kao udovica godinu dana posle smrti treba da pišem ove redove, koje čitaju mahom muškarci! Toliko o književnoj kritici, akademicima, Krunskom savetu (sem Svetlane Velmar koja se jedina oglasila, a ona je istovremeno jedina žena književnik u SANU i jedina žena u Krunskom savetu), univerzitetskoj javnosti, Ministarstvu nekulture i Ministarstvu neinostranih poslova, prijateljima, porodici i tobožnjoj srpskoj masoneriji... E vala, ćeraćemo se još...

(Duboko se izvinjavam onim retkim koji su pokušali da kažu koju reč. Posvetiću im ceo članak! I ne pišem ja ovde zapravo o Miloradu Paviću, nego o tome ko smo postali kao Srbi u prvoj deceniji trećeg milenijuma i kuda idemo...)

Elem, da se vratim ponovo SANU, nekadašnjoj Srpskoj kraljevskoj akademiji iliti Srpskom učenom društvu. Prilažem dokument iz zaostavštine Milorada Pavića, koji nosi naslov Predlozi Milorada Pavića za članove SANU u 2009. godini. Ima ga i arhiva SANU.

1. Sava DAMJANOV - profesor univerziteta, stručnjak za srpsku književnost XVIII i XIX veka, osobeni pisac, sa velikim ugledom u slavističkim krugovima u inostranstvu. Predlog podržava i ogranak u Novom Sadu gde prof. Damjanov radi na Filozofskom fakultetu.

2. Robert COOVER - poznati američki pisac minimalista, prevođen i kod nas. Poznat i kao kolumnista Njujork Tajmsa.

3. Petar PIJANOVIĆ - profesor univerziteta u Beogradu, bavi se sintezom srpske književnosti i kao sponu između srpske i susednih književnosti unosi u svoje sinteze i dubrovačku književnost.

4. Aleksandar FLAKER - profesor univerziteta u Zagrebu, čuven po svojim radovima o ruskoj avangardi.

5. Jovan DELIĆ – profesor univerziteta u Beogradu, pisac monografija o savremenoj srpskoj književnosti, pored ostalog i o Danilu Kišu. Zahvaljujući njegovom stručnom dugogodišnjem radu u Nemačkoj, on je spona između dve slavistike.

6. Aleksandar JERKOV, jedan od najistaknutijih srpskih savremenih kritičara. Već je predlagan na ovom odeljenju.

7. Aleksandar GENIS – ruski esejist i romansijer, živi u SAD.

8. Vladimir PIŠTALO – srpski romansijer i pripovedač, profesor univerziteta u SAD, autor briljantnog romana o Tesli.

9. Keiko MITANI profesorka srpskog jezika i književnosti na univerzitetu u Japanu.

10. Boris AKUNJIN, jedan od najčitanijih savremenih ruskih pisaca, savršeno rekonstruisao život svih slojeva ruskog društva na granici XIX i XX veka.

11. Danel OLSON – profesor univerziteta u SAD, svojim zbornicima osobene proze prikupljene iz celoga sveta (obuhvata i srpske pisce) obnovio u savremenoj svetskoj književnosti jedan drevni stil pod nazivom neo-gotika.

12. Mirjana NOVAKOVIĆ - svojim izvanrednim romanima i pričama kakve srpska književnost nije do sada imala zadivljuje i vodi na jedan nama potpuno nepoznat put u književnosti.

Ovom spisku nedostaju dva imena srpskih književnika koje je iz godine u godinu, dosledno, Pavić takođe predlagao za članove Akademije. Pretpostavljam da ga je bolest omela, jer kada su se održavali izbori za SANU Milorad je već bio na operaciji. Reč je o njegovim omiljenim piscima: Radovanu Belom Markoviću i Goranu Petroviću.

Od kada je postao član Akademije, Pavić je insistirao na nekoliko krucijalnih stvari u opštoj politici Odeljenja za jezik i književnost, a to je da u Odeljenje budu birani i oni koji nisu striktno vezani za profesiju. Zato se mnogo zalagao za izbor Vladete Jerotića i u tome uspeo. Nije mu, međutim, pošlo za rukom da ubedi akademike kako Emir Kusturica i Jovan Ćirilov i te kako zaslužuju svojim delom i onim što su učinili za Srbiju, najviše titule. Kada bi Emir Kusturica znao koliko je Milorad Pavić agitovao za njega u SANU, verovatno bi u Mećavniku stavio neko sokače sa Pavićevim imenom. Ovako su, po Kusturici, ulice u Drvengradu zaslužili, naravno, Matija Bećković i Momo Kapor. Ne kažem da nisu. Jesu i te kako. (Nadam se, takođe, da će na sledećem Sajmu knjiga Udruženje knjižara i izdavača setiti da Miloradu Paviću dodeli sokače bar u hali ŽLJ. Prošle, 2010. godine nisu to uradili, a bilo je i rano, prošlo je tek godinu dana od smrti. Pretpostavljam da mrtvi pisci tek treba u svojoj smrti da se dokažu vrednim počasti! Principijelnost pre svega i sporost iznad svega!)

U Srbiji postoji intelektualno-ideološki monopolizam plemensko-pandurskog profila. Da bi danas došlo do intelektualne zavere nije potrebna nikakva organizacija sa visokim budžetom i preciznim planom, dovoljni su beskičmenjaci koji nepogrešivom ropskom logikom pokušavaju da se dodvore „vladaru“.

Pisci, umetnici, političari i vojskovođe su po prirodi stvari sujetni. Inače ne bi bili to što jesu. Milorad mi je stalno tvrdio da pisac koji ne misli da treba da dobije Nobelovu nagradu – nije pravi pisac! Zdrava ambicija vuče talenat ka uspehu. (Ne prihvatam ovu mušku testosteronsku logiku, ali je racionalno razumem.) Postoji jedino bitna razlika u ostvarivanju ambicija. Neki, poput Pavića, bave se sobom, svojom književnošću, pokušavaju da pomognu drugim piscima koji im odgovaraju po afinitetu, ne rušeći pri tom zakulisnim radnjama i mešetarenjem one književnike koji im možda nisu po volji.

Postoji jedna osoba za koju se priča da je ranih devedesetih rekla Slobodanu Miloševiću kako je on, Milošević, predsednik Srba u Srbiji, a dotična osoba je predsednik ili predstavnik ili otelotvorenje svih Srba. Onih u zemlji i onih u rasejanju. Reč je o Matiji Bećkoviću. Intelektualni monopolista iz senke, Matija, zadao je sebi cilj da bude kao Ćosić otac nacije, kao Pavić omiljeni pisac u zemlji i dijaspori (jer ne može u inostranstvu), kao siva eminencija SPC da bude patrijarh u senci, kao član Krunskog saveta da bude v.d. prestolonaslednika, kao akademik da bude vlasnik SANU, kao otac svojih ćerki i tast da drži medije, da ima SPA koteriju u diplomatskim krugovima, da bude presednik svih Fondacija (od Kapora do Slobodana Jovanovića), da bude demokrata komunista, crnogorski nacionalista iz Srbije, itd, itd. U svakom slučaju da bude – najprvi! Ali, da se to nekako ne primeti transparentno, da sve bude ušuškano u podzemno delovanje, tiha voda breg roni... Krugovi oko Matije, pak, rešili su da zaustave vreme u Srbiji, da ga petrifikuju i kalcifikuju, regionalizuju, banalizuju. Nema nikakve suštinske idejne razlike između javnog delovanja Matije Bećkovića, srpskih tajkuna i folk zvezdi! Finalni cilj je pretvaranje nacije u patrijarhalnu zadrugu. U farmu iliti seosko gazdinstvo u kojem nasumično odabrani ljudi bivaju skrđeni u zatvoreni prostor da bi se krljali po moralnom blatu svojih najnižih uskogrudih i primordijalnih osobina! Nikakvi široki vidici ne stoje iza tih stremljenja, naprotiv, u pozadini stoji klaustrofobični strah od nepoznatog prerušen u patriotizam, stoji izolacionalizam i u krajnjoj liniji uskogrudo obeležavanje teritorijice - zaseoka.

Čitalac ovog teksta nikada neće naći ni reč Matije Bećkovića protiv Milorada Pavića. Nema napada, skandala, polemika. Nema pisanih, javnih tragova. Ipak, teška muka me je naterala da 2006. godine u jeku kampanje protiv Pavića, a povodom knjige Jasmine Ahmetagić u kojem blati ovog pisca, izigravam Šerloka Holmsa bez kape, pa istražujem uzroke ovog prljavog skandala koji je mog muža koštao jednog ishemičnog moždanog udara. Tako sam došla do Matije B.

(Nastaviće se...)

PIKANTERIJE

- Javna smrt podrazumeva ogromne administrativne poslove, iz kojih, evo, ni posle više od godinu dana po sahrani ne mogu da izađem. U opštini Stari grad su mi prilikom jednog od tih mučnih poslova tražili – trajnu umrlicu! Kada sam šalterskog službenika pitala zabezeknuto šta je to, rekao mi je da idem u matični ured i zamenim postojeću umrlicu staru tri meseca, onom novom koja ima hologram. To je trajna umrlica, ako niste znali. J... sam mu sve po spisku i rekla da samo Isus Hristos ne može da ima trajnu umrlicu, a da je ostalim milijardama mrtvih dovoljna i tzv. srpska privremena umrlica.

- Kada sam produžavala godišnju parking zonu, tražili su mi iako je automobil godinama na moje ime, sudsku odluku o ostavinskoj raspravi, samo zato što su znali da sam Pavićeva udovica.

- Prilikom primopredaje Pavićevog kabineta u SANU, uz prisustvo svite raznih službi, prvo što su mi gotovo s vrata tražili bilo je da vratim tri knjige koje je Milorad pozajmio iz njihove biblioteke. Znajući za jadac, dve knjige sam već bila donela da razdužim. Za treću nisam znala. Ispostavilo se da je treća knjiga zapravo Pavićeva, odnekud mu je trebala, pa ju je pozajmio. Užasnula sam se da ću morati da tragam za tim izdanjem po antikvarijatima, znate kako je, zakon je ipak zakon, mora se vratiti knjiga u biblioteku. Nije biblioteka država da bi mogao nesmetano da je pljačkaš. Ipak, tu su se smilovali, nisu me mučili, potpisala sam reverse kao da je i treća knjige, ona Pavićeva, vraćena. Verovatno je uzrok tome taj što smo oboje redovno vodili računa da Biblioteku SANU snabdevamo zvanično, uz spiskove, svim domaćim i inostranim izdanjima Pavićevih knjiga. Reč je o par stotina primeraka.

- Jedne noći sam sanjala raj u Srbiji: kao, posle smrti mog muža na njegovu sahranu dolazi ministar za kulturu N.B., predsednik republike takođe dolazi i Paviću, a ne samo Šabanu Bajramoviću na grob, Ministar inostranih poslova me pita da li je potrebna neka pomoć oko izdavanja knjiga u inostranstvu, SANU, Krunski savet, Filozofski fakultet u Novom Sadu (gde je Milorad bio dekan), izdavači, nude svoju pomoć, sud završava ostavinsku raspravu u rekordnom roku (npr. za šest meseci), bliski prijatelji i kumovi me ponekad zovu telefonom ili se lično viđaju sa mnom, koliko da popričamo... Eh, pusti snovi, bivša vremena, kada je udovicu u patrijarhalnom društvu pomagao kolektiv, a kult mrtvih u Srbiji bio nešto sveto. Više ništa nije ostalo ni od kolektivnih gena sem verbalnog palamuđenja o njima.