Милица Стојкић Ђурановић
Ко би боље могао да дочара живот осам генерација под кровом камене куће из 18. вијека у Каменарима – од оне која је потекла из те куће а данас живи у Београду?
Милица Стојкић Ђурановић праунука је првог школованог сликара из Црне Горе, Шпира Ђурановића (1864–1910), и унука академског сликара Мата Ђурановића (1895–1973). Њене „Бокешке душе“ отуд су пуне не само вербалних слика са Медитерана, већ и галерије ликова. Кроз ту галерију од почетка до краја провијава необична баба Мери, Тексашанка, Матова супруга, родоначелница нових генерација које на обали живе грађанским животом и све вријеме љубе умјетност.
Читалац уздиже обрве кад опази како сликар Шпиро Ђурановић почетком 20. вијека, током аустроугарске окупације, руши зид старе куће да би од ње направио театар у коме чувено Српско народно позориште по тексту краља Николе изводи два родољубива комада, Балканску царицу и Херцеговачко робље! Упечатљива је и сцена у којој половином прошлог вијека Мато Ђурановић проналази очеву фреску краља Николе у спаваћој соби, сакривену испод слојева малтера. Једину умјетнину те врсте на зиду неке приватне куће до данас не престају да обилазе ликовни сручњаци. Све кроз спаваћу собу ауторкиних родитеља!
Кроз кућу кад и кроз књигу ће проћи и Иво Андрић, Бранко Ћопић, Даринка Матић Маровић...
„Бокешке душе“, састављене од сјећања на четири минуле деценије, истичу женску страну за зеру више, почев од легендарне бабе Мери која о свим виталним темама прича хумористичном мјешавином енглеског и бокељског српског, преко мајке која на 50 корака од трајектног прелаза обдржава ботанички врт, до ауторкe, и дјеце – осме генерације, а заправо нових заливских душа.
