Породица Кордић из Рисна

Бранислав Н. Кордић

Породица Кордић

из Рисна

Родословна прича о рисанским Кордићима као културно-историјско свједочанство о породичном духу бокељских Срба.

*

Писана с поштовањем према прецима, љубављу према потомцима, одговорношћу према чињеници, ова књига плод је вишегодишњег истраживања Бранислава Н. Кордића, рисанског капетана, посвећеника мору, броду и својој породици.

*

„Према броду је наш капетан из Рисна имао двоструки осјећај: волио га је, јер је брод издржавао њега и породицу, а није, јер га је брод одвајао од породице и родног краја. Све што се као сјеме, а у форми докумената на разним језицима, нашло у шкрињи ђеда Крста, у кући из заливског турског периода, освијетлило је Браниславу Н. Кордићу пут одакле је дошао, из часне и славне прошлости, и као утемељеном обалном Србину дало ову не баш ситну књигу у руке, да би од сада потомство оног првог обалног Корде тј. Кордића имало и сидро, и једро, да би имало утемељену будућност. Ако је без темеља, може ли ослабити и истањити се фамилија чији преци обнављају манастир, који са 12 година броде океаном, који иду у рат да свете Косово, који саде лозе, маслине, мурве, пшеницу, који копају бунаре јер живе у медитеранској пустињи, који ратују, тргују, похађају школе, плове, радују се Васкрсу и Божићу, који славе Крсну славу...?

Са оваквом књигом као уџбеником чији је аутор предак, свака би фамилија имала изгледа да опстане до конца. То није фраза. Јер, стубови на којима је старо рисанско презиме Кордић опстало, дебото обавезује.“

Из рецензије књижевника Николе Маловића

Историја Паштровића

Симо С. Арменко

Историја

Паштровића

Ко су и шта су Паштровићи? Откуд они ту гдје јесу? Kако је тако мала скупина, “сламка међу вихорове”, успјела да опстане и очува свој идентитет кроз вјекове? Смењују се Византија, Млетачка република, Отоманска империја, француско, аустроугарско, руско царство, српски деспоти, а Паштровићи трају и опстају. Које  то вјештине имају, па у вазда неповољној политичкој клими проналазе најбоље рјешење за своју малу заједницу? Kоје вриједности баштине, којим се интересима воде, какво друштвено устројство поштују?  Чиме се баве, од чега живе?  Када, куда и зашто се исељавају?

Аутор нас, у обиљу историјских података, води на једно узбудљиво путовање, тик уз источну обалу Јадранског мора, кроз вјекове, од Илирије до Југославије.  Грубим потезима вјешто нам слика шири геополитички контекст, појашњава околности и (не)могућности датог времена, те на великој балканској сцени примиче историјску лупу на мале Паштровиће. Тумачи нам како су се носили са спољшњим притисцима, доносили судбоносне одлуке, њихове узроке и посљедице. Прилагодљиви зарад опстанка, Паштровићи црпе снагу из дубоке свијести о свом идентитету. У овој питкој историјској причи дугој скоро два миленијума срећемо Паштровиће у многим улогама: израњају пред нас храбри ратници, одважни морепловци, спретни трговци, препредени гусари, вјешти преговарачи, искрени родољуби.

Мала паштровска барка вјековима плови немирним морем уз опасне хриди, одолијева зубу времена и вјетровима који дувају са свих страна, захваљујући јасно зацртаном циљу и сложној посади, гдје се тачно зна мјесто и улога сваког појединца. Куда ће даље и по ком курсу, у неким новим олујним вјетровима, само ће вријеме показати, али пажљивом читаоцу ове књиге биће јасна порука, снага је у заједништву!

О националном карактеру Боке Которске

По свему је необичан човјек који је (1941) написао књигу о националном карактеру Боке Которске. Није рођен у Боки, није био Србин, нити је био православац.

*

Никола Ј. Јурић (1884–1943) завршио је теологију у Ватикану. Као војни капелан исповиједа заробљенике на Мамули. С препоруком заливских патриота, добровољац је током Првог свјетског рата у српској војсци, која му признаје аустријски официрски чин. 

Рашчињен је из историји непознатих разлога. Завршио је Правни факултет у Бечу и био инспектор Краљевске финансијске дирекције у Новом Саду. Високом државном чиновнику било је мјесто уз власт, али се он сврстао међу опозиционаре и вратио у Боку.

По капитулацији Краљевине Југославије и успостављању окупационе италијанске власти, Јурић је на мети фашиста, па у истим оним ћелијама које је посјећивао као војни капелан – робија на Мамули. Антифашистичке активности наставио је и за вријеме њемачке окупације. Године 1943. вјешају га Нијемци. Пред многим свједоцима – пуца конопац! Бившег свећеника вјешају други пут. Поново пуца конопац! Умјесто да егзекутор ослободи онога ко жив падне с вјешала, нацисти трећи пут удуплавају конопац...

Био је то човјек који је, иако до краја живота Хрват и католик, написао књигу о српском карактеру Боке Которске.

Андрић i đavo

Никола Маловић

Андрић и đavo

Радња фото-новеле у драмском облику одиграва се 9. октобра 2011. у башти Куће Ива Андрића у Херцег Новом.

Необична група окупила се поводом 50 година од доделе Нобелове награде славном писцу.

Групу чине угоститељ, искушеник, професорка српског језика, цвећарка, бивши ватерполо тренер, инжењерка пејзажне архитектуре, алкохоличар, књижевни критичар, произвођач сира, берберин, директорка Књижаре Со, генерални конзул Србије у Херцег Новом и професор поморачке књижевности на Поморској академији у Котору.

Група има за задатак да докучи да ли је у шуми, симболично каже ли се, Андрића ујео вук, и да ли је као писац до конца живота плесао Игру са смрћу или је пак тај плес он с разлогом све време звао Игра за живот.

                                                                                      Младен Весковић

У књижевности је Андрић био и муслиман, и Хрват католик, и Јеврејин, и Србин православац. Тако је постао наднационалан, што може бити само врлина којом је Андрић својим особеним контемплативно-поетским реализмом бојио своје време и своје јунаке. А Никола Маловић је ту особину препознао и истакао као врхунску вредност.

                                                                                      Светлана Градинац

Za čitanje na plaži

Nikola Malović

Za čitanje

na plaži

„Imate li šta za čitanje na plaži?“ – najučestalije je pitanje u obalnoj knjižari.

*

Knjiga za čitanje na plaži mora da bude savremena, da temperatura unutar korica bude +36°C! Treba da ima neobične junake. Da je uramljena morem i da miriše na so.

*

Sve storije su vruće kao da ih Malović piše leti u podne. Penušaju se i prskaju preko ivice knjige od bokeške strasti i humora. Prstohvat tragedije, kojim pisac katkad začini svoje storije, pada mi kao so na ranu. Ali i to je život. Turisti bi trebalo da znaju da tuga ne stanuje samo na kopnu a sreća samo na moru.

                                                                                                            Branislava Mićić

*U rukama držimo knjigu sa žanrom u naslovu.

Legende iz Boke Kotorske

Rijetki su primorski krajevi koji imaju toliko legendi kao Boka Kotorska.

*

Iako su u prošlosti Bokom Kotorskom isprva vladali Grci, potom Iliri, pa Rimljani, kasnije Sloveni, posebno su vrijedne legende iz antičkih vremena. Stvoren je takođe i veći broj legendi upravo o Ilirima i burnim događanjima toga doba, posebno o prvoj velikoj ženi u istoriji Boke – kraljici Teuti.

U vrijeme kada je počela da slabi vojna moć Rimljana, stižu Sloveni.

Posebnu vrijednost predstavljaju legende o tome kako su prije tri ili više hiljada godina nastajali ili nestajali brojni gradovi.

U Boki Kotorskoj postoji i više kazivanja kako su neka mjesta dobila imena, kao npr: Vilina pećina, Pašina jama, Špiljari, Kotobilj, Glavati, Trojica i mnoga druga.

Postoji veći broj legendi o ličnostima koje su vladale ovim krajevima, od Kadma pa do srpskih srednjovjekovnih vladara. Sačuvane su i legende o feudalnim vladarima i velmožama iz vremena Nemanjića, Duklje i obnovljene Zetske države, Balšića i Crnojevića.

Djelovanje vila takođe je tema bokeljskih legendi. Neke nose imena po lokalitetima u kojima su bile nastanjene: Lovćenska vila, Pestingradska vila, Orjenska vila, Primorkinja vila...

Vile nijesu jedina lica iz svijeta fantastike: prisutni su takođe vampiri, zli duhovi, vukodlaci, te aždaje, krilati konji, pećinski i podvodni duhovi. Ova natprirodna bića naješće su zločesta, spremna da kazne ljude za učinjena nedjela, katkada i bez pravog povoda.

Brojne su i legende o svecima. Radi se o veoma starim legendama od kojih jedan broj ima svoju potvrdu u istorijskim činjenicama što se posebno odnosi na legende o Svetom Tripunu, i dvoje kotorskih svetaca: blaženoj Ozani i blaženom Graciji. Po svojoj literarnoj vrijednosti ističu se neke legende o Nemanjićima i Svetom Savi.

*

Najbrojnije su i po vremenu nastanka najstarije legende koje se odnose na nastanak Bokokotorskog zaliva.

Бокешка бојанка

Бокешка бојанка – Херцег Нови

„Бокешка бојанка“ је уникатни едукативни сувенир у форми бојанке за дјецу и одрасле чији је концепт подржала Општина Херцег Нови.

Прва у серијалу „Бокешких бојанки“ појавила се с поднасловом „Херцег Нови“, у реномираној едицији Бокељологија, херцегновске књижарске и издавачке куће – Књижаре Со.

На насловној страни величине А4 формата видимо хералдички симбол Херцег Новог – осмоугаону Сат кулу, и дјечака у морнарској мајици како је фотографише мобилним телефоном. На врху куле је градска застава, а поред дјечака је галеб – као детаљ који се појављује на свим мотивима до задње стране „Бокешке бојанке“.

Све илустрације потписује маестрални Александар Јеремић, а све текстове писац и уредник, Никола Маловић. То ову бојанку чину управо едукативном, јер је жанровски изведена на више равни.

На питање по чему је „Бокешка бојанка“ другачија од осталих бојанки, Маловић каже:

- За разлику од већине бојанки које имају 16 страна, едукативна их заливска бојанка има 20. То је једина бојанка са Садржајем, као да се ради о правој књизи. „Бокешка бојанка“ није предвиђена да се једнократно обоји и баци, него да се чува у библиотеци, јер се у њој налази укратко казана историја града Херцег Новог, насталог 1382. због трговине сољу. Једанаест мотива откриће и дјетету и одраслом херцегновски код, а приче које прате илустрације сваким новим читањем скренуће пажњу на неку од многих равни по којима је карактеристичан Херцег Нови.

Куриозитетно, „Бокешка бојанка“ комплетна је само ако се на страници 17 овјери уникатним печатом Књижаре Со. Власници „Бокешке бојанке – Херцег Нови“ откриће зашто.

Глиго Бјелица

Херцег Нови

„Херцег-Нови је српска творевина из средњега вијека. Започео га је градити босански краљ Стјепан Твртко I. седам година прије Косова – дакле године 1382. – а доградио га је, проширио и уљепшао синовац му херцег Стјепан – Стјепан Вукчић Косача – отуда му доцније и име Херцег-Нови.“

Томо К. Поповић

*

Прву историју града Херцег Новог, основаног 1382. због трговине сољу, написао је Томо К. Поповић (1853–1931), управитељ Српске поморске школе, свједок времена, добротвор и задужбинар.

Поповићев „Херцег Нови“ представља изврсну причу пуну грађе, историјску читанку, палимпсест чињеница. Има у књизи мјеста и за путописе, попут Челебијиног, док неки дјелови подсјећају на романе писане намјено патинираним стилом: шпански браниоци, рецимо, израстају до нивоа романескних карактера, а војвода Лазар – до највећег новског јунака свих времена.

Неспорно је да се овдје ради и о дјелу с наглашеном образовном функцијом, готово па уџбеником из историје града.

„Херцег Нови“ казује како су сви који су градом владали временом најискреније завољели простор на коме су, чак и крсташи, они исти за које се памти да су првих дана по заузећу Новог, пљачком ојадили највише хришћане. Но, Медитеран је то и већ друга-трећа генерација владара, симбиотички се саживљава са простором.                     

Никола Маловић

Бокешке душе

Милица Стојкић Ђурановић

Ко би боље могао да дочара живот осам генерација под кровом камене куће из 18. вијека у Каменарима – од оне која је потекла из те куће а данас живи у Београду?

Милица Стојкић Ђурановић праунука је првог школованог сликара из Црне Горе, Шпира Ђурановића (1864–1910), и унука академског сликара Мата Ђурановића (1895–1973). Њене „Бокешке душе“ отуд су пуне не само вербалних слика са Медитерана, већ и галерије ликова. Кроз ту галерију од почетка до краја провијава необична баба Мери, Тексашанка, Матова супруга, родоначелница нових генерација које на обали живе грађанским животом и све вријеме љубе умјетност.

Читалац уздиже обрве кад опази како сликар Шпиро Ђурановић почетком 20. вијека, током аустроугарске окупације, руши зид старе куће да би од ње направио театар у коме чувено Српско народно позориште по тексту краља Николе изводи два родољубива комада, Балканску царицу и Херцеговачко робље! Упечатљива је и сцена у којој половином прошлог вијека Мато Ђурановић проналази очеву фреску краља Николе у спаваћој соби, сакривену испод слојева малтера. Једину умјетнину те врсте на зиду неке приватне куће до данас не престају да обилазе ликовни сручњаци. Све кроз спаваћу собу ауторкиних родитеља!

Кроз кућу кад и кроз књигу ће проћи и Иво Андрић, Бранко Ћопић, Даринка Матић Маровић...

„Бокешке душе“, састављене од сјећања на четири минуле деценије, истичу женску страну за зеру више, почев од легендарне бабе Мери која о свим виталним темама прича хумористичном мјешавином енглеског и бокељског српског, преко мајке која на 50 корака од трајектног прелаза обдржава ботанички врт, до ауторкe, и дјеце – осме генерације, а заправо нових заливских душа. 

Бока Которска

Милош Црњански

Бока

Которска

И коментари

Све што додирне рука мајстора, макар да и није реч о ремек-делу, носи јасне или скривене трагове свог творца. Књига Милоша Црњанског „Бока Которска“ појавила се далеке 1928. године. Она носи видљиви отисак ауторске руке великог српског писца.

Штампана са 64 фотографије Боке Которске с почетка прошлог века, из ауторског нерва најчувенијег заливског фотографа Лафореста, ова књига данас представља и реликт и раритет из једног већ давно прошлог времена јер су, у међувремену, земљотреси и ратови, а понешто и спори ход цивилизације на овом тлу изменили и лице и овог, и сад се чини вечног морског крајолика.

Љиљана Ђурђић

*

До овог тренутка готово непознати рукопис потписује списатељски класик, Милош Црњански, који тематски обрађује Боку Которску, нама важну географију.

Једна од намјера славног писца била је да публика након читања „Боке Которске“ обиђе потакнута, ванредно лијеп, чудесан и славан Залив. И да не престане да му долази на географско и културно поклоњење.

                                                                                       Никола Маловић